НОБЕЛОВА награда

Нобелова награда за књижевност (швед. Nobelpriset i litteratu) се од 1901. године додељује писцу који је, према речима Алфреда Нобела, створио „на пољу књижевности најбоље дело идеалистичких тенденција“ .

Шведска академија шаље упите за номинације за Нобела за књижевност. Чланови Академије, чланови литерарних академија и друштава, професори књижевност и језика, бивши нобеловци, као и председници удружења писаца, могу номиновати кандидате међутим, нико не сме номиновати самога себе.
Добитник Нобела за књижевност добија златну медаљу, диплому с изјавом и новчану награду.
Свака медаља на предњој страни приказује леви профил Алфреда Нобела . Добитницима Нобела, актуелни Краљ Шведске директно уручује службену Диплому. Свака Диплома посебно је дизајнирана за сваког појединачног добитника и садржи фотографију и текст који именује добитника као и цитирано објашњење доделе награде.
Потенцијалне добитнике Нобелове награде за књижевност тешко је предивдети јер су номинације тајне 50 година од године номиновања, након чега су доступне у Бази номинација Нобелове награде за књижевност. Тренутно, јавно су доступне само номинације из периода од 1901. до 1963. године.
Од 1901. године када је први пут додељена Нобелова награда за књижевност, до данас додељено је 106 награда. Награда није додељена 7 пута: 1914, 1948, 1935, 1940 – 1943.
У неколико наврата се догодило да награду деле два књижевника а последњи пут је такав случај био 1974. када су лауреати били Е. Џонсон и Х. Мартинсон.
Иако се награда додељује за животно дело књижевника или књижевнице, неки писци су је добили највише захваљујући једном делу у коме је комитет за доделу награде препознао вредности, нпр. Шолохов за „Тихи Дон“, Томас Ман за „Буденброкове“, или Хемингвеј за свој роман „Старац и море“…

Ниједан писац није награђен Нобелом за књижевност више од једном. Награда је само једном додељена постхумно (1931), да би од 1974. Статутом Нобелове фондације било прописано да се ова награда не може додељивати након пишчеве смрти.

Од 110 лауреата награду су одбили Борис Пастернак и Жан Пол Сартр. Борис Пастернак (1958) је прихватио награду, али је затим био приморан да је одбије под притиском државе (Совјетског Савеза). С друге стране, Жан Пол Сартр је 1964. својевољно одбио награду и тиме показао доследност у одбијању свих званичних почасти.