У НАМА И ОКО НАС

У свечаној сали Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ у Пожаревцу, 14. априла, одржана је промоција четврте збирке поезије „Драги мој господине“ Јелене М. Ћирић, песникиње која свој стваралачки пут гради у Прагу. Окупљена публика била је сведок књижевног догађаја у коме је поезија проговорила у више гласова, у међупростору речи, музике и слике.

Модераторка вечери, Бранка Пражић, преузела је улогу више саговорника него водитеља. Њено вођење није тежило хронологији или информацији, већ атмосфери: кроз дијалог са ауторком, успела је да отвори пут ка суштинским питањима која Јеленина поезија покреће. Било је то вече у коме је реч имала тежину, али и тишина своју пуноћу.

Песник и кантаутор Бранко Пражић, својим музичким интермецима, нијансирао је укупни доживљај вечери. Његова интерпретација песме „Има нека тајна веза“ била је звучна парабола о невидљивим нитима које повезују поезију, музичко осећање и визуелну уметност. У том таквом простору, стихови Јелене М. Ћирић одзвањали су јасније – као гласови који долазе изнутра, али се тичу свих.

Посебну димензију вечери донело је видео-обраћање редитеља Лордана Зафрановића. Његов осврт на збирку био је поглед сензибилног посматрача који, навикао на визуелно мишљење, у стиховима Ћирићеве проналази „низ врло јасних призора“. Љубав, како је истакао, заузима „страшно много времена и простора у нашим животима“, а у овој збирци добија форму размењених погледа, унутрашњих монолога и прећутаних истина. Његове речи указују на кључну одлику ове поезије – њену способност да визуализује емоцију, да ослика интиму.

„Драги мој господине“ је збирка у којој се љубав не приказује као осећање узвишености, већ као простор кретања – понекад ка другом, понекад ка себи. Њени стихови измичу књижевним конвенцијама о љубавној поезији: лишени патетике, а прожети интимном прецизношћу, они се баве односима у свој њиховој сложености – од близине до отуђености, од страсти до тишине. У сваком запису осећа се тежња ка разумевању, а не пресуђивању.

Поезија Јелене М. Ћирић отвара простор за преиспитивање – не само интимног, већ и друштвеног. Њена реченица није декоративна, већ промишљена, често на рубу наративног, али увек у служби емоционалне и интелектуалне искрености. Њене песме су уједно и сведочанства и упитници – о љубави, о односу према себи, према оном „другом“, али и према тишини.

Збирка је објављена у издању „Прометеја“, издавача који негује ауторску поезију и отвара простор за гласове који превазилазе локалне оквире. Раније су објавили и Јеленину збирку „Мушке песме“, у суиздаваштву са Удружењем Срба из Словачке. Превођење њених песама на словачки језик, у преводу Мирослава Демака, само је један од показатеља да се поетски језик Ћирићеве разуме и ван културног контекста из којег полази.

Промоција збирке ,,Драгимој господине“ представља својеврсну уметничку скулптуру од речи, звука и слике. У њој је било могуће осетити шта значи бити савремен, а остати дубоко уроњен у човекову егзистенцијалну потрагу. Било је то вече у којем поезија није била повод, већ исходиште – не крај, већ почетак разговора који тек треба да се води, у нама и око нас.