МАЕСТРО

Документарни филм „Маестро“ Бошка Милосављевића, приказан је у Народној библиотеци „Илија М. Петровић“ Пожаревац, 20. маја 2019. године. Маестро – Јуриј Ракитин је због бољшевичке револуције емигрирао у Србију и постао је незаобилазан део њене позоришне историје.

Јуриј Љвович Ракитин (рус. Юрий Львович Ракитин) (право презиме Јоњин) (Харков, Руска Империја, 23. мај 1882 – Нови Сад, 21. јул 1952), редитељ, позоришни радник, педагог и глумац.
Јуриј Љвович Ракитин, родио се као Јоњин. Веома рано је постао заљубљеник у позориште. У пролеће 1905. године је у Петрограду завршио трогодишњу Глумачку школу при императорским театрима, у класи великог глумца Владимира Н. Давидова.  Имао је ангажман у Театар-студију, којим је руководио бунтовни Всеволод Е. Мајерхољд, до јесени 1905. године.  Након тога је Ракитин режирао и глумио у Тифлису (Тбилиси) од 1906. до1907, у Московском художесественом театру од 1908. до 1911; од 1912. до 1917. редитељ је Александринског театра у Петрограду
Током Октобарске револуције 1917. затекао се у Петрограду и већ као афирмисани редитељ. Није делио идеје „црвених“ и преселио се на имање рођака поред Гомеља (Белорусија), где су му већ били жена и једногодишњи син Никита. Након тога крећу сталне селидбе и понеки ангажман у Кијеву, Харкову, Одеси и на Криму. Стигавши у Цариград, 1920. године напустио је отаџбину, у коју се никада више није вратио. На позив Милана Грола, управника Народног позоришта у Београду ушао је  1921. године у свет српског позоришта..
Између два рата, режирао је 90 драмских дела (трагедије, водвиље, комедије) и 8 опера. Такође је пре рата сарађивао са српским листовима у руској емигрантској штампи. Ту је објављивао позоришне расправе, сећања на савременике и своје успомене. Био је активан у емигрантским организацијама, редакцијама новина, аматерским позоришним трупама, у Савезу руских писаца и новинара у Југославији. Одликован је орденима Св. Саве 4. и 3. реда (1923. и 1940).
Ракитин је све до 1947. режирао у београдском Народном позоришту, али је гостовао и у Скопљу (1922/23) и у Сарајеву (1923/24).
За време Другог светског рата, био је тешко болестан, преживео је неколико операција због чега је лежао више од две и по године. У том периоду режирао је само две представе. Након рата, због одређеног идеолошког неслагања, на Глигорићеву иницијативу, Ракитину је1946. одузета режија Кола мудрости двоја лудости Островског и био је пензионисан као неподобан.
Током лета исте године гостује три месеца у Новом Саду и режира три представе (Молијеровог Тартифа, Гогољевог Ревизора и три Чеховљеве једночинке: Медвед, Просидба и Свадба).
Ракитин је реактивиран 1947/48. Године и постављен је за сталног редитеља Српског (тада Војвођанског) народног позоришта у Новом Саду, где је био до смрти, 1952. године. У том периоду (1947—1952) на сцени Српског народног позоришта поставио је на сцену десет представа.
Поред редитељског посла Јуриј Ракитин се бавио и педагошким радом како у Београду, тако и у Новом Саду. У Глумачкој школи у Београду код њега су учили: Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић, Невенка Урбанова, Бора Ханауска, Теја Тадић и други. Глуму је предавао у Новом Саду, прво у Драмском студију, а потом уДржавној позоришној школи. Режирао је две представе (1949) својих ученика, међу којима су се истицали Стеван Шалајић и Мира Бањац.
Сахрањен је у Новом Саду, у Руској парцели на Успенском гробљу. Његова заоставштина (дневници, документа, рукописи, фотографије) налази се у  Позоришном музеју Војводине.