ЧИТАВ СВЕТ МЕЂУ ЗИДОВИМА
Промоција књиге „Једна могућа аутобиографија“ одржана је у Народној библиотеци „Илија М. Петровић“ Пожаревац, 15. јуна 2023. године. О животу и раду Милице Јанковић, заборављеној књижевници из нашег краја, говориле су Славица Гароња, приређивач и Слађана Илић, књижевна критичарка.
Књига „Једна могућа аутобиографија“ представља избор из приповедака Милице Јанковић, која је уз Исидору Секулић била најчитанија и најпознатија књижевница између два светска рата. Милица је рођена у Пожаревцу 1881. а по завршеној гимназији у Великом Градишту и Вишој девојачкој школи у Београду, уписала је сликарство код Бете и Ристе Вукановића. Први избор књижевнице Милице Јанковић било је сликарство. Миличин деда Радован био је угледан трговац, а баба Живка била је рођена сестра Стојана Павловића, пожаревачког трговца и деде по мајци сликарке Милене Павловић Барили. Поред бављења сликарством и књижевношћу, Милица и Милена имале су још једну сличност у биографији. Пошто су им се родитељи рано развели, одрастале су уз мајчину породицу, а фигуру оца су им замењивали ујаци. Милица је имала ујака Рафаила, који је био један од првих трговаца музичким инструментима у Србији и ујака Лазара, који је Милицу подстицао да чита и да црта. Након што је Лазар Михајловић преминуо, Милица је из великог поштовања према свом ујаку, своје радове потписивала псеудонимом Л. Михајловић.
Почетком 20. века Милица је због болести напустила сликарство и посветила се писању. Отишла је да живи код својих рођених сестара, учитељица у Смољинцу. Својом књигом „Из скамије“ оставила вредно сведочанство о учитељском позиву. Писала је много: песме у стиху и прози, приповетке за одрасле, омладину и децу, романе, путописе, скице, пригодне чланке, књижевне и уметничке приказе. Била је веома цењен и читан аутор како у својој земљи, тако и у иностранству. Због болести није се одрекла само једног вида уметности, него и љубави са вајарем Симом Роксандићем. Многе књиге Милице Јанковић говоре о њеним личним емоцијама и размишљању о животу у тренуцима које је провела у болници, о себи, девојкама и женама које тамо сусреће, као и о многим трагичним особама или њиховим судбинама. Бавила се и младалачким темама описујући пријатељства, односе међу младима, али и питањем женске прељубе.
Својом појавом, енергијом и уопрношћу подсећала је на Фриду Кало, мексичку сликарку, која је, иако прикована за кревет, стварала изванредна дела. Милица је знала да из постеље, међу зидовима, гледа кроз прозор и замишља слике које је мајсторски претакала у речи. Исидора Секулић је рекла: „Милица Јанковић нема у нашој литератури своје право место. Она је одличан приповедач. Када се смиримо, када сазремо као култура, она ће то место морати да добије.“
