МОЖЕ ЛИ СЕ СЛОБОДА БРОЈАТИ?

У Народној библиотеци „Илија М. Петровић“ Пожаревац, 7. новембра 2024. године, одржана је промоција нове књиге Младена Стевановића,  „Три слободе за Симону“, у издању Издавачке куће „Стела“. Овај догађај, богат интелектуалним садржајем и озбиљном књижевном дискусијом, окупио је публику, која је имала прилику да се упусти у размишљање о кључним темама ове књиге – слободи, идентитету и постојању,  кроз призму деведесетих година прошлог века, једног од најтрагичнијих периода новије историје Балкана. Разговор о књизи са аутором и др Василијем Милновићем водила је Јелена Чобић Станисављевић, библиотекар.

Питање слободе, које је аутор поставио у самом наслову књиге, није једноставно ни једнозначно. Може ли се слобода бројати, или је она, попут идентитета и постојања, апстрактан појам који се одувек користи у најразличитијим контекстима? Младен Стевановић, писац и критичар познат по истраживачком приступу, показује да слобода није само политички појам, већ сложен сплет личних, историјских и друштвених слобода. Кроз судбину своје јунакиње, Симоне, он пропитује улогу прошлих траума у формирању садашњег идентитета, позивајући нас да се суочимо са заборављеним и недовршеним деловима наше колективне прошлости.

У књизи ,,Три слободе за Симону“, Стевановић се бави слободом кроз три кључна „филтера“. Наиме, као што наслов сугерише, слобода није само један апстрактан појам, већ се може манифестовати у различитим облицима и контекстима. Слобода може бити политичка, лична, али и уметничка. На питање шта га је мотивисало да истражује ову тему, Стевановић је одговорио да је инспирацију нашао у  хаотичним деведесетим годинама, периоду када су многи људи, укључујући и главну јунакињу Симону, морали да се боре за своје постојање и сопствене слободе у свету који се распадао.

Кроз нарацију која се ослања на алузије на стварне историјске догађаје, Стевановић истражује како се појединци суочавају са великим траумама кроз личну слободу, а све то у контексту колективних трагедија. У књизи се, дакле, слобода не броји само кроз политичке оквире, већ се поставља питање да ли је она исто што и слобода ума, сржи, или чак душе. Симона постаје симбол борбе за очување идентитета у свету који не престаје да мења своје обрисе, а њена прича о борби за слободу и опстанак постаје универзална метафора за све оне који су се нашли у овој, а и у свим другим трагичним временским периодима.

У анализи живота и судбине главне јунакиње Симоне, Стевановић се не зауставља на површинској нарацији. Он се, напротив, упушта у дубоко истраживање траума које обликују живот сваког појединца у једном специфичном временском и друштвеном контексту. Поред тога, он анализира и саму природу постојања, понекад апстрактног, понекад врло конкретизованог, у свету у којем је свака слобода на неки начин ограничена. Кроз причу о Симони, Стевановић се бави питањем које је важно у сваком друштвеном контексту – какве последице оставља прошлост на садашњост и како се те последице могу превазићи?

Питања која поставља аутор нису само литературна; она су у потпуности друштвена и критичка. Сви, па чак и ликови попут Симоне, која је понекад виђена као фигура коју обликују друге особе, проживљавају унутрашње дилеме. Те дилеме постављају питање идентитета, али и, дубоко, слободе као појма који се не даје лако. Стевановић показује да је слобода увек у вези са питањем – да ли је могуће помирити прошлост и садашњост, стварајући простор за појединца да се избори са сопственим постојањем и унутрашњим хаосом?

Др Василије Милновић, књижевни критичар и аутор значајних научних радова, у свом осврту на Стевановићев рад указује на сложеност односа између књижевности и друштва. Милновић наглашава важност довођења друштвених феномена у књижевну критику, али и објашњава како се појединци, кроз уметност, могу носити са проблемима друштвене неправде, рата и постојања у свету у којем је слобода често илузија. Посебно интересантно било је његово разматрање разлике између беде и сиромаштва – два концепта која се у Стевановићевом делу јасно раздвајају, али остаје питање шта је стварно сиромаштво – економски, морални, или духовни појам?

У разговору о уметности и култури, Стевановић је објаснио како хумор игра кључну улогу у обрађивању озбиљних и трагичних тема. Хумор није само заштита од бола, већ и начин да се преживе несреће, стварајући простор за иронију, али и рефлексију о самој природи постојања. У том контексту, Стевановићева прича о Симони, која се увек изнова поставља из различитих углова, кроз лик мадам Флоре, али и кроз уста приповедача, подсећа нас да је живот сложен, да се не може посматрати из само једног угла, већ да је потребно укључити све димензије постојања, како би се дошло до дубљег разумeвања слободе.

На крају промоције, кроз иронично разматрање писања и поезије, Стевановић је одговорио на питање ко је он као обичан човек, ко као уметник, а ко као приповедач. Одговори су били загонетни, али дубоко искрени. Као уметник, Стевановић је дубоко утемељен у свом истраживачком приступу, док као приповедач непрестано помера границе између стварног и фикције, између прошлости и садашњости, позивајући нас да преиспитамо наш однос према прошлим, али и будућим слободама.