НОВИ ЦИКЛУС РАДИОНИЦЕ ,,КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ ПРИЧА ФАНТАСТИКЕ“

Љубитељи фантастике састају се у Библиотеци у Костолцу, Огранку Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац, од 2016. године. На састанцима, који се одржавају у просторијама библиотеке уживо, али и преко групе на Фејсбуку и чета на Виберу, обрађују се различити жанрови фантастике, разговара се о књигама, стриповима, као и о актуелним филмовима и серијама. У већини случајева, састанци су тематски. Неке од тема које су до сада обрађиване су: Историја филмова фантастике; Урбане легенде; Апокалипса у књигама, филмовима и серијама; Виле кроз различите митологије; Магијски обреди различитих народа; Зомбији у књигама, филмовима и серијама; Роботи кроз књиге, серије и филмове фантастике; Упоређивање популарне књиге Р. Р. Мартина „Игра престола“ и истоимене серије; Књиге Стивена Кинга; Цивилизација Наска; Цивилизација Инка и Маја; Дворац грофа Дракуле у Трансилванији; Атлантида; Винча; Тајна удружења; Витешки редови и др. Неки састанци су прошли у неформалном разговору, а неки и у друштву наших познатих писаца, као што су: Зоран Живковић, Александар Тешић, Милош Петковић, Небојша Петковић, Иван Драјзл, Иван Бранковић, Младен Ђорђевић, Младен Милосављевић, Немања Јованов, Срђан Томић, Душко Благојевић, Нешо Поповић Шонери, Ненад Гајић, Урош Петровић, Горан Скробоња и др. Љубитељи фантастике били су учесници више фестивала, конкурса, трибина, ишли су заједно на више излета, а и добитници су Повеље Нишког реда Змаја, за изузетан допринос фантастици. Као резултат сарадње са бројним писцима, новинарима, библиотекарима и блогерима – љубитељима фантастике, направљен је серијал кратких видео прича на тему „Зашто волим фантастику“ са циљем промовисања фантастике, као све популарнијег жанра у књижевности и кинематографији. Акцији се одазвало преко четрдесет учесника из Србије и Босне и Херцеговине. Видео прилоге можете погледати на Јутјуб каналу Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац.

У оквиру клуба Љубитељи фантастике, који је своје постојање започео као радионица, неколико година се спроводила и радионица „Креативно писање прича фантастике“. Много лепих прича је угледало светло дана, а неке од њих су и објављене. Приче су писане по принципу – неко од чланова радионице би предложио прве две реченице као тему, а остали би настављали причу. Откривено је више даровитих писаца међу фантастичним члановима клуба и написано је толико прича – довољно за једну лепу збирку, која чека да буде објављена. Неке од досадашњих тема:

·         Пробудио сам се у шуми, лежећи у пижами. Не знам како сам се ту створио, али било ми је чудно, јер изнад мене је управо пролетео змај са јахачем на њему.

·         Успео сам да се укрцам за последњи лет кући. Рекоше из контроле да су организовали ванредни лет за Орион.

·         Стојим изнад гроба, али он не лежи у њему. Таман сам мислио да ћу вечерас завршити, али изгледа да морам све из почетка.

·         Нисам успео да заштитим град. Ова борба вец предуго траје.

·         Чудовиште ме је поново оборило у песак. Морао сам да устанем, јер је публика узвикивала моје име.

·         Стајао сам на врху највише куле на тврђави. Сунце је залазило негде иза мене, бацајући тако своје последње зраке на војску која се управо појавила на хоризонту испред.

·         Шта се догоди у Вегасу остаје у Вегасу – вероватно је то и она мислила када ме је призвала да дођем у овај град – град греха, како га зову. Док чекам да се појави, бар мало да окушам своју срећу у казину.

·         Прочитао/ла сам своју умрлицу са збуњеношћу. Пише да ми  је сахрана сутра у 14 часова.

Приче можете прочитати на блогу https://ljubiteljifantastike.wordpress.com/

На састанку одржаном 20. јануара 2024. године, одлучено је да се настави са радионицом „Креативно писање прича фантастике“. Задата је апокалиптична тема: „Седим у соби, окружен пуним торбама, спреман за полазак. Ближи се крај света и сирене свирају као последњи позив за силазак у бункер.“

Први од чланова који је одговорио на тему је Милош Лукић. Прочитајте његову верзију приче, а добродошли сте и да се придружите нашем клубу, ако волите фантастику.

Апокалипса – Милош Лукић

Седим у соби, окружен пуним торбама, спреман за полазак. Ближи се крај света и сирене свирају као последњи позив за силазак у бункер. Нико не зна да заправо ни не планирам да силазим доле. Нико није хтео да ме слуша кад сам упорно причао да је то лоша идеја, бункер је само замка са једним излазом. Шта ће се десити ако нешто покуша да уђе кроз уски спуст. Сви ће бити заробљени са малим резервама хране, а без резервног излаза, све док опасност не прође. Какво је стање то неће бити скоро.

Морамо пронаћи начин да преживимо на површини. Ту су нам најбољи изгледи за преживљавање. Створења су дошли једног дана са првим сумраком и до јутра се повукли. Мислили смо да је то све измишљена пропаганда власти да изазову неку панику у великим градовима. Брзо смо се предомислили кад су се створења вратила наредно вече са заласком Сунца. Нико ни сада, после недељу дана, није знао ни шта су, нити одакле су дошла створења. Једни су причали да су пала са неба као метеори, други да су изашли из рупа у земљи, трећи да су испливали из морских дубина. Ко ће га знати, а није ни важно. Важно је било само преживети још једну ноћ, па још једну и тако што дуже истрајавати.

Сирене су почеле редовно да се оглашавају већ трећег дана када је постало сигурно да ће се створења враћати од сада, кад се установило да је наступила апокалипса. У сумрак за почетак опасности и у зору за смањену опасност. Иако нису излазили преко дана, дешавали су се изоловани инциденти. Претпостављам да створењима заправо смета директно сунце. Захвалио сам Богу или некој вишој сили, шта год је постојало, што се апокалипса десила почетком лета када је Сунце најдуже на небу. Што ме је пренуло из мисли, треба брзо искористити сумрак, да бар стигнем до обода града и последњих кућа, затим наћи погодно место за преноћиште. Ставио сам ранац на леђа и кренуо журним кораком. Већ сам могао да начујем тихо кретање у дубљим сенкама између зграда.

Кретао сам се средином улица где је било највише светлости. Трудио сам се да не правим прегласну буку. Нисам био сигуран колико створења добро чују или виде, али најбоље је да не ризикујем. Није ми требало дуго до последњих кућа. Надам се само да је прва коју проверим празна.

На жалост, није било како сам се надао. Таман кад сам се ухватио за браву да отворим врата зачуло се ломљење стакла. Брзо сам се бацио у оближњу високу траву и проклињући легао што ниже уз земљу. Тренутак касније сам схватио да сам заправо легао у коприве. Нагло сам задржао дах док ми је сваки милиметар откривене коже на телу и лицу горео опрљен копривама. Успео сам пар минута да се не померам, чуо сам само сопствено срце како ми дивље лупа. Кроз прозор сам успео да видим силуету нечега како се помера гледајући кроз поломљен прозор да би се коначно вратило у таму куће. Имао сам среће да ме није приметило.

Кренуо сам пузајући да се удаљавам од те куће, све време водећи рачуна да правим што мању буку, иако ме је све пекло и сврбело. Тако сам стигао до куће на самом крају града. Иза ње се простирало велико поље коме нисам могао да видим краја. Савршено. Чим буде свануло моћи ћу да наставим преко поља под ведрим небом.

Ушуњао сам се у кућу тихо и полако, уверио се да је скроз празна, подглавио врата и прозоре да ништа не може ући. Нисам се усуђивао да палим светла, иако је још увек неким чудом било струје. Помислих, ако има струје да има и воде и био сам у праву. Бојлер је међутим био искључен. Хладан туш је био блаженство након оних коприва.

Касније сам у огледалу видео да су ми црвенило и пликови нису толико страшни колико ми се чинило у првом маху. Још једно хладно туширање ујутру и бићу као нов. Кревет је био мекан а постеља мирисала на чисто. Чим сам легао утонуо сам у сан.

Пробудио сам се чим је почело да свиће, пре самог изласка Сунца. Одлично, имаћу времена за онај хладни туш. После туша сам проверио залихе и допунио храном што сам нашао у кући и изашао полако за сваки случај. Није било нигде ничега, само се чула песма неке птице у даљини. Као ругање људима и шта нам се дешава последњих недељу дана. Изгледа да су животиње биле безбедне. Створења су нападала само људе. Природа увек нађе начин да опстане и да се прилагоди, а чинило се да не чека ни час да крене са опоравком од нас људи. Нисам се плашио отвореног пространства. Створења су више волела места где има заклона од Сунца, где могу да се склоне преко дана. Удахнуо сам дубоко и кренуо преко поља у сусрет излазећем Сунцу.

Наставиће се…