Одељење периодике налази се у састaву Народне библиотеке “Илија М. Петровић” Пожаревац. На овом одељењу прикупљају се, разврставају, обрађују, чувају и дају на коришћење серијске публикације: часописи, новине, магазини, алманаси, летописи, зборници, годишњаци, календари, статистички годишњаци и билтени. Серијске публикације се најчешће обезбеђују претплатом и поклоном. Одељење у свом фонду садржи око 350 наслова из различитих области знања: књижевност, култура, историја, психологија, филозофија, право, социологија, уметност, техника, медицина, пољопривреда….
Вредан део фонда су публикације које спадају у стару и ретку периодику. У стару периодику се убрајају све оне публикације која су издате од почетка штампања до 1867. године када је званично у Србији усвојен Вуков правопис. Збирка ретких публикација није хронолошки ограничена, већ у њу улазе све оне публикације које нису уобичајена штампарска продукција, тако да у њу спадају публикације настале у току ратова ( 1914–1918, 1941-1945), у малим тиражима, са различитим нумерисањем, библиофилска и друга ретка издања, ретки репринти или факсимили старе периодике и сл. Периодика се може користити само у читаоници Библиотеке.
НЕКИ ОД СТАРИХ ЧАСОПИСА ИЗ ФОНДА ПЕРИОДИКЕ
(ЗАКЉУЧНО СА 1941. ГОДИНОМ)
ГЛАСНИК ДРУШТВА СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ – научни часопис који је излазио као орган Друштва српске словесности. Први број изашао је у Београду 1847. године. Када је 1864. године Друштво српске словесности променило назив у Српско учено друштво, часопис такође мења назив и од тада се зове ГЛАСНИК СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА . Излазио је до 1892. године. У том пероду изашло је 75 свезака. У 75. свесци објављен је садржај свих бројева. У Гласнику је објављено веома много грађе – расправа и чланака из свих научних области.
Глас САНУ почео је излазити 1887; мада то није означавано на насловном листу, научна грађа је већ од првог броја подељена у засебне гласове према томе да ли припада природно-математичким или филолошко-историјским наукама.
ДРУШТВО СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ је основано у Београду 31.05.1842. године. Оснивачи су били Јован Стерија Поповић И Атанасије Николић. Задатак друштва био је шире њ е науке на српском језику. Рад Друштва био је прекидан у неколико махова, да би га кнез Михаило укинуо 1864. године због сукоба Друштва са Министром просвете. Друштво српске словесности је покушало да оствари неколико значајних подухвата (оснивање Народне библиотеке и Музеја, општинских читаоница по целој земљи, издање Енциклопедије науке) али није успевало због слабе активности својих чланова.
Друштво српске словесности обнавља рад после неколико месеци под новим називом СРПСКО УЧЕНО ДРУШТВО . Имало је 4 одсека: 1. за науке моралне, језикословне и литерарне; 2. за науке природословне и математичке; 3. за науке историске и државне и 4. за вештине. Први председник Српског ученог друштва био је Јован Гавриловић. Друштво је имало свој архив и своју библиотеку.
Српско учено друштво је 1877. године овако формулисало свој програм:
“Српско учено друштво обрађује и унапређује науке и уметности самосталним истраживањем у наукама природословним, друштвеним, језикословним историским и уметничким, у колико се тиче Срба и Словена, а физичким, физиолошким и психолошким у опште. Поред тога Друштво може преко нарочитих одбора старати се и радити о ширењу наука и књижевности у веће кругове.”
1886. године рад Српског ученог друштва је суспендовао Министар просвете Андра Николић. Исте године изашао је Закон о оснивању Српске краљевске академије наука којој су уступљене библиотека и сва документација Српског ученог друштва. Дошло је до спора између две установе и као резултат тога Српско учено друштво је поново накратко прорадило. Услова за његов рад ипак није било па је решење нађено у припајању Друштва Академији наука 1892. године.
СРПСКА КРАЉЕВСКА АКАДЕМИЈА НАУКА је основана 1886. године као Краљевско-србска академија, али је већ следеће, 1887. године измењен назив у Србска краљевска академија наука. Имала је од почетка 4 одсека: 1. природних наука; 2. философских наука; 3. друштвених наука; 4. уметности. Законом о оснивању Српске краљевске академије наука под њену управу потпали су Народна библиотека и Музеј српских земаља.
Први председник Академије био је Јосиф Панчић. Године 1893. у Академији су основани лексикографски и етнографски одсек.
Српска краљевска академија је издавала: Глас, Споменик, Српски етнографски зборник, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа и Дијалекатски зборник.
Садашњи статус Академије одеђен је Законом о Српској академији наука и уметности из 1976. године. Рад се одвија у седам одељења: природно-математичких наука; техничких наука; медицинских наука; језика и књижевности; друштвених наука; историјских наука; ликовне и музичке уметности. Академија располаже централном и стручним библиотекама, архивом и драгоценом грађом из разних научних области.
БРАНКОВО КОЛО – књижевни часопис који је почео да излази 1895. године у Сремским Карловцима, сваког четвртка. Први власник и уредник био му је Паја Марковић-Адамов, а 1905. постао је одговорни уредник Милан Будисављевић који је после Марковићеве смрти (1907), узео уредништво у своје руке. Од 1912. главни уредник био је Драгутин Ј. Илић а одговорни уредник Душан Котур. Као лист за забаву, поуку и књижевност Бранково коло је било, поред Летописа Матице српске , најбољи часопис у Војводини. Престао је да излази на почетку Првог светског рата.
БРАСТВО – почело је излазити у Београду 1887. године као орган Друштва св. Саве. Уредници су му били Милован Р. Маринковић, Петар П. Ђорђевић, Живојин Симић, Момчило Иванић и др Јован Хаxи Васиљевић. Браство је доносило богату историјску грађу која се односи на наше територије под турском влашћу и велики број књижевних географских, фолклорних студија и чланака.
БОСАНСКА ВИЛА – почела је излазити у Сарајеву 1886. године, два пута месечно. Уредници су били Божидар Никашиновић и Никола Шумоња, а 1887. уредник је постао Никола Т. Кашиковић. Доцније су уредници били и Владимир Ћоровић (1910-1913) и Петар Кочић (1912.) Као књижевни часопис Босанска вила је, између осталог, објавила и велики број народних умотворина и била је најбољи часопис Босне и Херцеговине. Престала је са излажењем почетком Првог светског рата.
ВИЛА – лист за забаву књижевност и науку. Издавач и уредник био је Стојан Новаковић. Вила је излазила у свескама сваке недеље у Београду, од 1865. до 1868. године. Била је једини српски књижевни лист шездесетих година 19. века.
ГОЛУБ – лист за српску младеж, почео је излазити у Сомбору 1879. године. Први и дугогодишњи уредник био је учитељ Јован Благојевић, а главни сарадник у почетку Петар Деспотовић. Излазио је једном месечно, у издању књижаре Миливоја Каракашевића. Био је један од првих и најбољих дечјих листова, у коме су отпочели књижевни рад многобројни угледни писци и научници. Престао је са излажењем 1914. године.
СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК -књижевни часопис, почео ја да излази 1901. године под уредништвом Богдана Поповића. Потоњи уредници били су Павле Поповић и Јован Скерлић. Престао је да излази јула 1914. године. Обновљен је после рата, 1920. године под уредништвом Богдана Поповића и Слободана Јовановића. Уредници су били и др Војислав Јовановић (1921) и Светислав Петровић (1922-1927) и др.Српски књижевни гласник је имао снажан утицај на развој српске књижевности. Престао је да излази 1941. године.
РАТНИК – лист за војне науке, новости и књижевност, почео је са излажењем у Београду 1879. године као стручни војни лист, орган Главног генералштаба. Излазио је једном месечно. На почетку Првог светског рата, 1914. године престаје са радом, да би био обновљен 1919. Објавио је велики број чланака из војних наука и приказе домаће и стране војне литературе. Престао је да излази марта 1941. године.
ДЕЛО – књижевни часопис, почело је да излази 1894. године у Београду. Излазио је у месечним свескама (Београд 1894-1899, 1902-1914, последње свеске у Нишу), под уредништвом Илије Вукићевића, Стојана М. Протића, Милована Миловановића и др. Власништво и уредништво часописа било је у рукама чланова Радикалне странке. После атентата на краља Милана Обреновића био је забрањен, обновљен је 1902. године. Покушаји да се обнови после Првог светског рата нису успели. Иако је часопис у унутрашњој политици заступао линију радикалне странке, у Делу је сарађивао велики број српских и хрватских интелектуалаца без обзира на политичку припадност (Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Симо Матавуљ, Иво Ћипико, Владислав Петковић Дис, Алекса Шантић, Бранислав Петронијевић, Александар Белић, Сима Пандуровић, Јанко Косор идр.) Као часопис за науку, књижевност и друштвени живот, Дело је низ година било једно од најбољих српских листова.
ОТАЏБИНА – часопис за књижевност, науку, друштвени живот, излазио је у Београду месечно од 1875. до 1892. године, са прекидима (1875, 1880-1883, 1887-1892). Изашле су 32 књиге. Власник и уредник био је Владан Ђорђевић, а за књ. 30-32 Милан Јовановић. Око Отаxбине су били окупљени многи значајни писци и јавни радници. Велики број песама Ђуре Јакшића, Милорада Шапчанина, Бранка Радичевића, Драгутина и Војислава Илића први пут је објављен у овом часопису. Песма Ђуре Јакшића “Отаxбина”, узета као уводни чланак, обележила је правац часописа. Романи и приповетке Јакова Игњатовића, Стјепана Митрова Љубише, Симе Матавуља, Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића и других, штампани су у целини у Отаxбини . расправе из области природних и друштвених наука писали су Љубомир Стојановић, Стојан Новаковић, Владан Ђорђевић, Чедомиљ Мијатовић, Светислав Вуловић, Богдан Поповић и др. Преводи дела страних писаца заузимају видно место. Књижевне белешке, библиографија нових књига, политички, књижевни и позоришни преглед дају слику зналачки уређиваног часописа.
МИСАО – књижевно-политички часопис, почео је излазити у Београду 1919. године. Са прекидом од 1934. до 1936. године излазио је на почетку двапут а затим јеанпут месечно до априла 1937. године. Изашле су 44 књиге у 344 свеске. Наизменично су га уређивали Сима Пандуровић, Ранко Младеновић, Живко Милићевић, Велимир Живојиновић и Милан Ђоковић. Мењајући уреднике, а самим тим и сараднике, часопис је мењао и карактер. Првобитно конзервативног правца, под уредништвом Ранка Младеновића (1922-1923) окупља тадашње модернисте, али се после опет враћа на позиције књижевног традиционализма.
ПОБРАТИМСТВО – дружина ђака Велике школе (доцније Универзитета) основана је 01.11.1867. године са да учествује у раду Уједињене српске омладине. Рад у Побратимству био је уобичајен за све ђачке дружине – читање оригиналних и преведених састава те критика и дискусија поводом њих. Седамдесетих година дружина је издала свој алманахПобратимство са текстовима који су се највише односили на природне науке. Од тог времена па до краја 19. века Побратимство је више пута било суспендовано, обнављано или је само прекидало рад због учесталих политичких расправа између чланова удружења. Најживљу активност удружење је имало 1891. године када је целе године објављивало свој часопис Побратимство, месечни журнала за књижевност и науку. У наредним годинама прекиди у раду су све чешћи, да би удружење потпуно престало са активностима 1920. године.
ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК – службени лист Министарства просвете и црквених послова. Почео је да излази у Београду 1880. године, најпре два пута месечно, а затим једанпут. Током Првог светског рата није излазио да би потом наставио са радом. Поред службеног дела имао је сталну рубрику “наука и настава” у којој су обрађивани проблеми унапређења наставе и школских програма. Престао је да излази 1944. године.
СРБАДИЈА – илустровани лист за забаву и поуку, излазио је месечно у Бечу од 26.11.1874. до марта 1877. Покренуо га је, издава и уређивао Стеван Ћурчић по угледу на бечке илустроване листове. Поред оригиналних прилога Јакова Игњатовића, Ђуре Јакшића, Милорада Шапчанина и дргих, превода страних писаца, лист има богате илустрације, библиографске прилоге, хронике и белешке. Преласком у Београд 1881-1883. Ћурчић обнављаСрбадију као часопис за забаву и поуку, без илустрација и са другим сарадницима.
РЕЧ И СЛИКА – књижевно-популарни илустровани часопис, почео је излазити јануара 1926. године у Београду као месечни магазин. Касније је издаван два пута месечно. Уредници су И. Зрнић и Н. Јовановић. КОЛО – лист за забаву и књижевност, излазио је у Београду од 1889. до 1892. године године. Власник и уредник био је Данило А. Живаљевић. Обновљен је 1901. и излазио до 1903. као књижевни и научни часопис. Тенденција часописа била је да зближава различите центре културног живота у југословенским земљама. Поред хрватске књижевности лист је успео да и словеначку књижевност приближи српској читалачкој публици, а покушавао је да то учини и са бугарском. Великим бројем превода и књижевних оцена часопис се трудио да обухвати и остале словенске књижевности. У другом периоду излажења, Коло објављује, поред књижевних радова, и радове из хуманистичких наука и неке, махом популарне, чланке из природних наука. Живаљевић је успео да Колу обезбеди сарадњу знатног броја истакнутих књижевника тог времена.
АРХИВ ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ – најстарији српски часопис ове врсте. Почео је излазити 1906. године, као орган Правног факултета Универзитета у Београду. Излазио је једанпут месечно, осим у току Првог и Другог светског рата. Први уредници били су Коста Кумануди и Драгољуб Аранђеловић. Између два рата уређивали су га Чедомиљ Митровић, Михаило Илић и Ђорђе Тасић. До 1933. године издавач Архива био је Геца Кон, а онда га је преузео Правни факултет. Власник Архива номинално је био најчешће најстарији члан факултетског Савета. Године 1948. Архив постаје орган Удружења правнија Југославије; главни уредници су Моша Пијаде и Јован Ђорђевић. Архив за правне и друштвене науке током свог постојања доноси расправе, грађу и документавију из разних области правних наука; поред тога, доноси материјал из области других друштвених наука, политике, економије, социологије и историје. У Аахиву сарађују наши и страни научни радници.
ВЕНАЦ – књижевни омладински лист, почео је да излази у Београду 1910. године у месечним свескама. На почетку Првог светског рата излажење је обустављено да би се наставило 1920. и трајало до 1935. године. Оснивач, власник и уредник био је професор Јеремија Живановић. Венац је био један од најбољих средњошколских листова. Поред књижевних радова доносио је материјал из српске књижевне и културне историје, а такође штампао и многе почетничке радове наших књижевника.
ГОДИШЊИЦА НИКОЛЕ ЧУПИЋА – годишњак Задужбине Николе Чупића, почела је да излази у Београду 1877. године. Тада је Управни одбор Задужбине донео одлуку да се сваке године издаје једна књига у којој би се штампали “сва годишња радња одбора, новчано стање задужбине и још по неколики чланци”. Тако се крајем 1877. године појавила прва књига Годишњице у 600 примерака, а доцније се број попео до 1 000 или спуштао до 500. Прекида је било због ратова и других разлога, тако да је за 65 година (до 1941. године) штампано 35 510 књига са 50 сепарата. Објављено је 449 прилога из разних области – књижевности историје, фолклора, географије, права, педагогије итд. Годишњица је имала 135 сарадника од којих су веђина били најбољи стручњаци свог времена. Међу њима су били Стојан Новаковић, Светислав Вуловић, Тихомир Ђорђевић, Јован Скерлић, Павле Поповић…
ДОМАЋИЦА – месечно-поучни лист, издавало је Женско друштво у Београду. Излазила је од 1879. до 1914. године. Први уредник био је С. Бајаловић. Домаћица је била најчитанији лист у женским круговима тог доба.
ЛУЧА – књижевни лист, био је орган друштва Горски вијенац. Покренут је на Цетињу 1895. године. Имао је рубрике “Пјесме умјетне и народне”, “Приповијетке умјетне и народне”, “Научни чланци”, “Старине”, “Књижевност” и “Разне биљешке”. Прозни сарадници били су Црногорци, а песника је било и из других наших крајева (Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић). Од научних чланака један део су чинили преводи, један део компилације а остало је било без неке нарочите вредности.У рубрици “Старине” штампано је неколико историјских докумената, у рубрици “Књижевност” приказано је десетак књига. У рубрици “Разне биљешке” прештампавани су углавном садржаји савремених јужнословенских и руских часописа и давана библиографија књига слатих на приказ. Крајем новембра 1900. године, када су спојена друштва Горски вијенац и Цетињска читаоница ,Луча се угасила.
ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ – најстарији је српски часопис међу онима који и данас излазе. Покренуо га је 1824. године Георгије Магарашевић. Прва књига под називом Сербске летописи изашла је крајем 1824. године са ознаком за 1825. Часопис је уређиван у Новом Саду а штампан у Будиму.Одзив публике је био слаб, тако да је Магарашевићнајавио обустављање часописа ако му родољубиво грађанство не притекне у помоћ. Овај апел је био повод да се у Пешти оснује књижевно друштво Матица српска које је, између осталог, на себе преузело бригу око даљег издавања Летописа . После Магарашевићеве смрти, 1830. г