ЦРНА ПТИЦА
Александра Јовановић, добитница Књижевне награде Политикиног Забавника за роман Црна птица, за 2020. годину, одржала је књижевно вече у пожаревачкој Библиотеци, 28. јуна. Књижевна награда Политикиног Забавника додељује се сваке године за најбољу књигу намењену младима, написану у претходној години. Александра је тренутно на докторским студијама на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку за драматургију. Рођена је 1996. године у Врању.Ово није њена прва награда. Александра пише и поезију. За збирку песама Јагма добила је награду Млади Дис, а за роман Црна птица додељена јој је још једна награда- Малени цвет.
Награђени роман је заправо настао из дипломског рада, тј. филмског сценарија ,,Жеља“. Књига се бави суочавањем са смрћу у породици и одрастању. Ауторка је спојила лично искуство и машту и створила универзалну причу о сазревању са елементима фантастике, хорора и психолошког романа. Сазнали смо ко је заправо Жеља и какво значење има црна птица, колико је важна подршка, нада и упорност и зашто је потрбно да проценимо који људи су за нас добри. У књизи можемо препознати и јунаке Нила Гејмена, Харија Потера, Амелију Зубић. Једна од порука романа садржи мисао старог филозофа Епиктета, која се провлачи и кроз класичну књижевност, као нпр. у Камијевом Миту о Сизифу: Само прихватање ситуације и мирење са чињеницом да неке ствари можемо да контролишемо, а неке не, доносе човеку срећу.
Александра нам је испричала колико се разликује роман од сценарија: Охрабрена речима професора Срђана Кољевића, да је сваки добар сценарио пропуштена идеја за роман, одлучила сам да испробам ту тврдњу. Мислила сам да ће „претакање” приче из сценарија у роман бити једноставан посао, али сам се преварила. Била је неопходна потпуно нова поставка ликова, многи поступци и особине су одузети а смишљени нови, затим промена времена из садашњег у прошло, ублажавање одређених ситуација и оно што ми је можда било и најзанимљивије – додавање главној јунакињи, Жељи, једног богатог унутрашњег живота, многих мисли за које у сценарију није било места.
Забавно је било и дописивати разговоре између јунака, нарочито деце, јер они у роману заиста долазе до изражаја. Док је у сценарију најважније прецизним описима приказати одређени догађај, радњу или јунака, овде сам имала слободу да пишем о стварима које се „не виде”.
