ИСПОВЕСТ ЈУНАКИЊЕ И РАТНИЦЕ

На сцени, у диму прошлих времена, гледали смо жену која је носила борбени дух, али и све ране које рат оставља на души. Милунка Савић, највећа српска хероина, чије име често бледи у сенкама великих историјских наратива, поново је испричала своју причу, али не кроз славне битке и војничка одликовања – већ кроз свој унутрашњи свет, кроз личну исповест која разоткрива снагу жене која је живот посветила борби за слободу и опстанак.

Монодрама ,,Милунка Сaвић“ у извођењу глумице Весне Станковић у Свечаној сали Народне библиотеке ,,Илија М. Петровић“ Пожаревац, 24. децембра 2024. године, оживела је ову несвакидашњу и храбру жену, чија биографија није само збирка војних медаља и признања, већ и дубоко људско сведочење о љубави, страху, храбрости, борби и, изнад свега, животу.

У својој личној исповести, Милунка је постала глас свих нечујних хероина, жена које су, иако често препуштене тишини историје, дале огроман допринос у ратовима који су обликовали судбину нација. Почетак приче, из њеног прелепог, али сиромашног дома на Копаонику, са две сестре и болешљивим братом, деловао је као уобичајени живот у малом селу. Ипак, на сваком кораку живота, Милунка је показивала да није уобичајена. Њена жеља да брани слабије, да штити несрећне и немоћне, одвела је на ратни пут – и то не као обичну жену, већ као преобучену у мушкарца, под именом Милун Сaвић.

Њена храброст, не само у боји живота, него и у боји крви која је проливена на фронту, сведочи о невероватној снази жене која је, упркос ратном окружењу, сачувала своју људскост. Милунка, која је у рату изгубила многе другове, пријатеље, па и део свог идентитета, носила је у себи мудрост која се стицала кроз свакодневну борбу. По повратку у мир, није доживела славу коју би можда заслужила – уместо тога, завршила је као чистачица у банци, док је ноћу шила војне униформе. Али ни то је није покoлeбало. Одрасла је и подигла децу, не само своју, већ више од тридесеторо деце, поклонивши им љубав, пажњу и образовање. Њене руке нису биле само руке борца. Оне су биле руке мајке, учитељице, жене која је живот учинила вредним чак и после најстрашнијих траума.

Исповест коју смо слушали није била само о ратовању. То је била прича о животу и смрти, о храбрости да се волите упркос свему, да се борите упркос свему. Милунка Сaвић није била само жена која је носила медаље – она је била жена која је носила тешкe мисли и болна сећања, али и љубав према свом народу, деци, и домовини. Њено име је заувек уклесано у историју, али монодрама нам је омогућила да видимо дубље – да разумемо да се иза сваке медаље и одликовања крије прича о љубави, губицима, и опстанку.

Глума Весне Станковић, која је са великом суптилношћу интерпретирала лик Милунке, допринела је томе да ова исповест буде још живописнија и емотивнија. Испод свих војничких одликовања, она је показала жену која је, на крају, остала и највећи борац – борац за живот, борац за децу, борац за истину и правду.

Ова монодрама није само подсећање на велику српску хероину, већ и позив на рефлексију о ономе што значи бити храбар, бити одан, бити нежан, бити жртва, али и бити спаситељ. Нека нам ова исповест буде подсетник да се, у свету који заборавља, увек сетимо оних који су носили терет, не само одликовања, него и обичног људског живота.