Библиотека Пожаревац

Читалиште пожаревачко

Увод

Култура једног народа огледа се у његовој писмености. Прва писменост на нашем подручју везује се за цркве и манастире у средњем веку када се при истима оснивају прве библиотеке и штампарије. Све до почетка XVIII века било је веома мало писмених људи у Србији. Најобразованији људи у то време били су свештеници, учитељи, судије и лекари.

Приликом визитације Пожаревачкој парохији Максим Ратковић, ексарх београдског митрополита, у лето 1733. године саставио је један преглед цркава и манастира и њихове имовине¹. Из тог извештаја се може закључити да су прве библиотеке у пожаревачком крају формиране при црквама и манастирима. Поред пописа разне црквене имовине, Извештај Максима Ратковића помиње и известан број црквених књига у њиховом поседу.

Навешћемо оне цркве и манастире које су, у то време, на нашем подручју, имале највећи број књига и рукописа.

Црква пожаревачка – Храм Свети Архангел поседује следеће црквене књиге: Евангелије рукопис болгарски; Саборник србски (печатао Божидар Вуковић); Обштак минеј молдовски; Псалтир кијевски нов; Тријод московски посни, нов; Пентикостар московски нов; Пролога четири нова, садржавајут месец 12; Апостол нов московски; Октојиха два србска расипата; и Псалтир са синаксаром (печатао Божидар Вуковић).

Доња црква пожаревачка – Храм Свети Николаје поседује следеће црквене књиге: Октојих првогласник рукопис; Петогласник штампа србска, Саборник србски; Апостол кијевски; Тријод српски рукопис; Пентикостар руски; 2 Минеја рукопис, који садржајут месец 4; Поученије Јоана Златоустаго, рукопис и Предсловије светаго Јоана Златоустаго, слово првоје и Катавасијар србски.

Црква манастира Горњака – Храм Ваведеније Богородице поседује следеће црквене књиге: Саборник србски разрушен један; Октојих првогласник један и Петогласника 2, сва три србски; Псалтир србски један и московски 1; 1 Тестамент московски; један Минеј; један Златоуст бугарски; четири рукописа пролога србска 3; Правило светаго Григорија Синајита родословије.

Манастир Витовница – Храм Успеније Богородице поседује следеће црквене књиге: Минеја рукописна 10; Октојиха 3; Псалтира србски 5; Евангелије окром трапезе рукописна 2; Литургије србске 4 и Требника московски 4; Тријод поста, један рукопис и Лазаревца два; Молебник један московски, један рукопис; Саборник србски; Библија московска једна; Панагијар један; Плачевник рукопис; Житије Светих отец, рукопис и Златоуст један рукопис; Ефрем рукопис; Отачник рукопис.

Манастир Рукомија – Храм Вазнесеније Христово поседује следеће црквене књиге: Саборник србски; Апостол московски; Псалтир србски и други московски; Минеј обшти московски; Тријод посни, србска штампа; Лазаревац, рукопис србски.

После дуготрајних ратова на нашим просторима као што су Кочина крајина 1788-1791., затим Први и Други српски устанак 1804-1815. у Србији креће економски и културни напредак. Након одласка Турака и Пожаревац доживљава један трговачки, просветни и културни процват.

Како је Кнез Милош често боравио у Пожаревцу, на његовом двору и окружењу почиње да се развија културни живот. У то време било је мало писмених људи и књиге су слабо читане. Пренумерација (претплата), која је уведена први пут 1794. године приликом штампанја Рајићеве «Историје», била је једини начин за издавање и ширење књиге у народу. Неки од виђенијих људи су већ пре 1825. године имали своје приватне библиотеке, попут Аврама Гашпаровића, из Петровог Села, пожаревачког учитеља у периоду 1822-1832. и Глише Павишевића, секретара хазнадара на двору кнеза Милоша у Пожаревцу. Кнез Милош је такође имао приватну библиотеку. Забележено је да је добијао књиге на поклон од А. Гашпаровића и Јоакима Вујића². Пруски официр, Ото Дубислав Пирх у својој књизи «Путовање по Србији у години 1829.» помиње да је Кнез Милош тражио да му се после ручка читају новине. Кнез је примао од немачких новина Petersburger Zeitung , Allgemeine Zeitung и др. а од француских новина Constitutionnel.

Када је Вук Караџић 1827. године дуже време боравио у Пожаревцу у писму супрузи Ани каже да је веома добро примљен од стране Пожаревљана³. Убрзо по оснивању Државне штампарије у Београду 1831. године, у периоду 1833-1845. штампају се Дела Доситеја Обрадовића. Међу пренумерантима за књигу „Живот и прикљученија” (1833.) има и грађана Пожаревца. На насловној страници примерка књиге „Писма као продуженије живота и прикљученија” (1833.) који се чува у Народној библиотеци у Пожаревцу, налази се ex libris Глише Павишевића, секретара Кнеза Милоша. Овај податак потврђује да је део библиотеке са Кнежевог двора сачуван у Пожаревачкој библиотеци.

Један број Пожаревљана је већ био тада претплаћен на први број „Србских новина” који је штампан у Крагујевцу 1834. године. По наредби кнеза Милоша која је објављена 3. јула 1837. године наводи се да свака кафана мора бити претплаћена на Новине србске, ради описмењавања и просвећивања народа. По тој уредби препоручивало се држање Новина србских свим „надлежствима”, чиновницима вишим од капетана, општинама у којима има школа, имућнијим манастирима и свештеницима и сви кафанама где се народ окупља. Поред описмењавања и ширења знања Новине србске су приказивале шта раде други народи и њихова искуства су се, према мишљењу кнеза Милоша, могла применити за добробит „у отечеству свом”⁴.

Након почетка рада Државне штампарије у Београду једна од њених првих књига била је и књига пожаревачког учитеља Стефана Максимовића, у периоду 1832-1838. – „Правила училишнаја ради исправленија прељубезни учеников, во употребленије славено-сербских народних училишта” (1833.). Ова књига означава почетак издавачке делатности у Пожаревцу.

Нови период у развоју школства, судства, просвете и културе настаје доласком уставобранитеља на власт 1842. године. Повећао се и број пренумераната а самим тим и број штампаних књига.

Мојсеј Живојновић⁵ (Мојсило Живојиновић), пожаревачки учитељ (IX 1838-9.-VIII 1844.), драмски писац и оснивач првог пожаревачког позоришта, а потом писар хомољског среза и писар окружног пожаревачког начелства (1847-1855.), објављује драму „Скитничка конфузија или Несторово покајање”⁶ 1844. године. Те исте године су пожаревачки чиновници, о свом трошку, издали и другу књигу Мојсеја Живојновића – „Србска светковина приликом повратка г. Вучића и Петронијевића у своје отечество у Србији држана”⁷. Порастао је и број пренумераната из Пожаревца за књигу Јована Петровића – „Збирка разни полезни предмета за годину 1844”.

Све је то утицало на развој повољне духовне климе у којој настају прва Читалишта у Србији.

Читалиште пожаревачко

1847 – 1869

Доласком на власт кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеља 1842. године нарочита пажња се посвећује школству, штампарству и књизи у циљу да се изгради што способнији чиновнички кадар као основа државне управе. Док се књига у претходном периоду углавном ширила преко пренумераната и појединих приватних лица, сада Попечитељство преосвештенија хитно тражи 30. октобра 1845. године да се по окрузима нађу трговци од поверења да би продавали школске књиге. За тај посао одређени су Димитрије Стефчић у Пожаревцу и Округу пожаревачком и Стефан Трајковић у Градишту.⁸

Под утицајем учитеља из Војводине где је већ фомирано читалиште указала се потреба да се крене са оснивањем читалишта у Србији.

Прво читалиште је отворено у Београду 24. јануара 1846. године. Подстакнути Београдом, Пожаревљани су настојали исте године да отворе Читалиште у Пожаревцу. Начелство Округа пожаревачког је 30. априла 1846. је известило Попечитељство преосвештенија , на чијем челу се тада налазио Јован Стерија Поповић, како су службеници пожаревачке општине основали друштво ради отварања читалишта у Пожаревцу. Саставили су и потребна Правила и доставили Министарству просвете на одобрење. Након што је Министарство просвете Правила прегледало и ставило извесне примедбе, 11. маја 1846. године, доставило их је Министарству унутрашњих послова,⁹ са препоруком да се рад друштва одобри, тј. Читалиште отвори. Иако су Пожаревљани добили сагласност за отварање Читалишта већ почетком маја 1846. године пре Тројице, како су изразили у молби, ипак се то није догодило те године. По свој прилици у току те године формирано је само Друштво и извршене све припреме за отварање Читалишта.

Читалиште у Пожаревцу је званично основано на Савиндан 14. (27.) јануара 1847. године. Одмах се уписало 60 чланова.¹⁰

Тим поводом „Српске новине” донеле су следећи чланак: „Следујући красном примеру родољубиве и за развитком отечествене просвете тежеће миле браће оне, која читалиште своје већ заведено имају, и у Пожаревцу је општеполезно заведеније ово божијом помоћу и ревносним настојањем родољубиви неки особа, имајући већ око 60 членова које господе чиновника, које пак отмени грађана, данас, као на дан архиепископа и просветитеља српског, св. Саве, по претходителном добивеном од надлежне власти на то одобрењу, у присуству свију членова торжествено отворено, и у живот ступило – по свршетку божествене литургије, при којој је овдашњи г. Протопресвитор са четири свештеника служио, дошли су сви чиновници и грађани са осталим свештенством у зданије школско, гди су после освештенија воде сви на добровољно дародајаније општеполезном и преважном фонду школском опоменути и позвани били.Оданде сви скупа отишли су у дом с 2 повелике собе за Читалиште узетиј и опредељениј. На средини собе једне намештен је био стол, на коме су новине, које су се у кратко ово време за сад набавиле, постављене стојале. Почем је и овде Протопресвитор водоосвештеније торжествено свршио, и обе на истиј хонац са мисовима за Србију многозаслужени мужева украшене собе освештеном водом пошкропио, изговорио је г. Mојсеј Живојновић, писар начелства овдашњег, лепо слово, у ком је и кратко изложио живот србског светитеља и просветитеља Саве, изјашнивши на последку, како је народу просвета, како ли красна слога братска љубав нужна, говорећи међу осталим: Блажен је онај, који садашњиј златниј век, и ову сладку времена епоху на ползу, не само своју, но и своји потомака употребити уме! Тај ће заиста у сину, унуку и праунуку вечно живети. Тај ће, који се трудио подранити просвештење у народу свом, неувелиј венац глави својој сплести; тај ће као живиј споменик у срцу свакога Србина живити!Тога морају гласи народа спомињати, јербо је био на ползу отечества свог”¹¹ То је, истовремено, и први помен Читалишта пожаревачког у јавности. Други помен Читалишта пожаревачког ће бити исте године када се оно помиње као пренумерант књиге Јована Филиповића „Авала или забавник за 1847. годину”. Трећи је помен Читалишта 1848. године када се оно помиње као пренумерант на књигу Димитрија Аврамовића „Света Гора са стране вере, художества и повеснице”.

О самом почетку рада Читалишта писале су поред „Српских новина” и „Новине Читалишта београдског”. У Читалишту су се углавном читале новине (све српске и неке немачке) и, водиле су се расправе око организовања помоћи гладнима или пострадалима од пожара.

Када су питању први чланови Читалишта, претпоставља се да је већина њих била на списку пренумераната за књигу „Света Гора” Димитрија Аврамовића. Међу њима је најистакнутији Мојсеј Живојновић, писар Начелства округа пожаревачког, један од оснивача Читалишта, родом из Панчева, који се бавио позоришном уметношћу и књижевношћу.¹²Ту се налазе и следеће значајне личности тог времена: Јосиф Стефановић, прота пожаревачки, који је и чинодејствовао при отварању Читалишта 1847. године, Коста Јанковић, помоћник Начелства , Обретко Томић, казначеј округа пожаревачког, Димитрије Стефановић, Стојан Савић и Коста С. Протић, практиканти Округа пожаревачког, Мијаило Николић, трговац, Сава Стокоћ, председник Општине, Мита Костић, члан примирителног суда и Јован Ђорђевић, практикант примирителног суда. На списку пренумераната је и Живан Ковачевић, управитељ „Послено – трговачке школе”. Међу претплатницима су и следећи угледни Пожаревљани: Јосиф Стефановић, прота пожаревачки (и сам је био сакупљач пренумераната на поменуту књигу), Михајло Стојановић, ћурчија, Бога Маринковић, абаџија, Константин Ђорђевић, учитељ, Јован Гвоздић, трговац, Маринко Николић, учитељ, Стева Рогић, трговац и његов син Станоје Рогић (који је после 20 година стрељан као учесник у атентату на кнеза Михајла, заједно са чланом Читалишта Атанасијем Ђ. Атанацковићем, трговцем, а за време кнеза Александра Карађорђевића био окружни начелник,¹³Стефан Начић, болтаџија, Димитрије Николић – Шапинац, трговац и Петар Шљивић, практикант Окружног суда и љубитељ књига.¹⁴

Да би дошло до средстава за куповину новина, часописа и књига Читалиште је део прихода остваривало организовањем балова, забава уочи Нове године. О раду Читалишта расправљало се на годишњим скуповима. Први годишњи скуп одржан је 30. децембра 1847. г. Тада је расправљано о побољшању рада. Окружни начелник Добросав Здравковић је сам помогао Читалиште, што је подстакло и друге чланове да слично учине. После Божића, прота Јосиф Стефановић је одржао предавање о значају Читалишта. У то време се побољшава материјални положај Читалишта, које је поклонило чак 6 књига Читалишту у Београду.¹⁵ Почетком 1850. године, услед неуредног плаћања чланарине, потпуно престаје са радом о чему сведоче „Новине србске” из тог периода.

Нови писани трагови о обнављању Читалишта везују се за 60-е године XIX века на основу неколико тужби против чланова који не плаћају члански улог, из 1862. и 1863. И поред тешкоћа са новцем Читалиште је налазило средства да се претплаћује на књиге. Тако је Читалиште било претплаћено на књигу „Освета и судбина или Драгомир жупан требински” од Евстатија Михајловића 1865. године. С обзиром на то да је имало бесплатне просторије у општинској судници Читалиште је још мало животарило до 1868. год. када је потпуно престало са радом. У периоду 1860-1870. највероватније су, између осталих, били чланови Читалишта: Илија Коцић, начелник окружја пожаревачког, Коста Вујић, професор, Љубомир Стојадиновић, професор (брат Милице Стојадиновић Српкиње), Ђорђе Поповић, свештеник, Ђура Јакшић, учитељ, песник и сликар.

Читаоница и књижница

1870 – 1918

Са бурним и историјским и политичким периодом који је у Србији настао после 60-тих година XIX века, настао је и период процвата просвете, науке и књижевности. Штампарство се нагло развија, како у Београду, тако и у унутрашњости Србије. То је и време када се знатно повећава и број читаоница, библиотека и читалаца. После наредбе Министарства просвете 1868. године, да се отварају читаонице по варошима и селима Србије, и у Пожаревцу је бивше Читалиште обновило свој рад под именом Читаоница, на Савиндан, 14. јануара 1869. године. За председника Читаонице изабран је Александар Николајевић, трговац, за благајника Стојан Павловић, дуванџија (деда Милене Павловић – Barilli), а за деловођу Михајло Коцић, председник пожаревачке општине, који о том догађају пише Ђури Јакшићу.¹⁶

За даљи рад Читаонице везан је и рад Певачког друштва, које је основано 1870. године. Пожаревачко певачко друштво настало је из приватне Певачке школе, коју је отворио Ромуалд Луке, учитељ певања у Пожаревачкој гимназији.

Читаоница и Певачко друштво наставили су организовање културних програма и забава уочи Нове године, ради остварења прихода за књиге и намештај. С обзиром да је Певачко друштво организовало сличне програме као и Читаоница и финансијски је боље стајало, управа Читаонице је настојала да се уједини са Певачким друштвом 1871. године. До уједињења ипак није дошло у то време јер се томе противио хоровођа Ромуалд Луке, плашећи се да ће му хор бити умањен.¹⁷

Након расписа Министарства просвете и црквених дела, 1874. године, којим се захтева од окружних начелстава да доставе извештаје о читаоницама на свом подручју, има више података о раду Читаонице.

Читаоница је држала у 1874. години 20 наслова разних новина и 280 књига. Имала је једну мапу Европе и 17 разних слика. Те године Срећко Алексић¹⁸ је отворио прву штампарију у Пожаревцу. У штампарији чији је власник био Светислав В. Минић, 1875. покренуто је „Браничево”, лист за политику, економију и право.

За време Српско-турских ратова 1876–1878. прекинут и рад читаонице. После завршетка тог тешког периода, Читаоница се спаја са Певачким друштвом 1879. године. Новостворено Певачко-читаоничко друштво је тражило од Општине бесплатне просторије за рад. Пошто Општина није одобрила Читаоници просторије у својој згради, она је морала да плаћа закуп. Певачко-читаоничко друштво наставља да организује забаве и тако 1880. године набавља нов намештај. Друштво је, такође, организовало и разне хуманитарне акције. У периоду од 1869. до 1880. чланови Читаонице су, између осталих, Александар Николајевић, трговац, Владимир Карић, професор, др Ђорђе Радић, професор Земљоделско-шумарске школе, Јосиф Чечелски, апотекар, Стеван Максимовић, адвокат, др Јован Ђокић, лекар, Стојан Јовановић – Рибарац, адвокат, Сима Бимбић, директор Гимназије, Лука Лазаревић, професор, Јован–Јошка С. Јовановић, учитељ цртања, Стеван Ловчевић, професор Гимназије. Председник Певачко-читаоничког друштва од 1880. до 1881. г. био је Јосиф Чечелски, апотекар. После писмене оставке председника Јосифа Чечелског, за новог председника изабран је Сима Бимбић, директор Гимназије, а за потпредседника Мата Јовановић, професор. Нова управа се задржала све до 6. јануара 1882. г. када је за председника изабран Живко Лазаревић, трговац, за деловођу и књижничара Милан Николић, секретар суда, а за благајника Светислав Живковић, трговац.

У овом периоду велики допринос раду Читаонице дали су Стеван Ловчевић, професор, Милан Николић, књижничар и Сима Бимбић, који је честим позивима грађанству и пропагирањем књига довео до повећања броја читалаца.

Од спајања са Певачким друштвом 1879. године па до 1882. год. Читаоница се налазила у Матиној кафани. Ова кафана налазила се на углу данашњих улица Стари корзо и др Воје Дулића, на месту где је касније сазидан хотел „Српска круна”, која је по власнику, Грку, Живку Ђорђевићу –Зоји, названа „Зојина кафана”, а коју је касније откупио и дозидао, опет Грк, Риста Колоњас. Према Михајлу Миладиновићу, дугогодишњем председнику Читаонице, не зна се колико је Читаоница остала у „Зојиној кафани”. Од 1885. године Читаоница се поново налази у општинској згради у којој се данас налази Виша техничка школа, коју је пројектовао Никола Пашић. Као грађевински инжењер у Пожаревцу Никола Пашић је пројектовао и Владичин конак и велики број других приватних зграда.¹⁹

Нема података о раду Читаонице у последњој деценији XIX века.

Једно кратко време Читаоница се налазила у дућану, где је касније сазидан биоскоп „Морава” 1901. године а касније се преселила у дућан где је после дуго била штампарија Ђорђа Наумовића. После оснивања нових културно-уметничких друштава добила је конкуренцију и запала у тешку материјалну ситуацију те је 1911. године престала на кратко са радом.

Убрзо се увидело да постоји потреба за Читаоницом и у августу 1911. упућен је позив грађанству ради обнављања рада Читаонице. Тадашњи „Грађанин” доноси следећи чланак: „Ова читаоница у којој би прву реч имала да води наша и по квалитативној и квантитативној вредности доста јака интелигенција мора бити заснована, односно обновљена на много широј основи и с тенденцијом много већом. Она мора узети на себе једну нарочито важну улогу; она мора барем у нашој непосредној близини, околини показати свој користан рад и својим радом подићи морални и умни ниво своје околине. А то може учинити заснивањем једне своје добре и уређене књижнице, својим популарним предавањима и уопште радом на просвећивању масе.

Ми имамо доста добрих професора и учитеља којима сама њихова професија налаже да раде на томе пољу и у томе правцу. Али међу њима само један који би тај рад отпочео и остало све би ишло лакше. Да завршимо. Не будимо сувише немарни, него се посаветујмо и поразговарајмо о горе поменутој ствари! Видећемо у колико ће интелигенција оправдати ове наше наде.”²⁰ Крајем године лист „Грађанин” 22. децембра објављује да је Читаоница са књижницом обновљена „са мало више гаранције” под називом Грађанска касина. Она се налазила у кући Жике Илића, адвоката, прекопута „Ксенофона”. Читаоница је тада имала 120 чланова, а за чланове нове управе изабрани су Милан Стојадиновић, адвокат, Никола Стојановић, књижар и др.

Поред основне делатности Читаоница је настојала да се повеже и са другим удружењима у граду као што су Трговачка омладина, Женско друштво, Коло српских сестара. Грађанска касина је 1912. године са другим друштвима била организатор излета до Љубичева и Малог Црнића.

Балкански ратови 1912-1913. године доводе до прекида рада како Читаонице тако и свих осталих друштава.

Први светски рат је Читаоницу затекао у згради кафане „Војник”.Њен последњи књижничар био је професор Божидар Ђорђевић, а последњи благајник Никола Стојановић, књижар. У јесен 1915. године Немци су окупирали пожаревачки крај а затим га 1916. године препустили Бугарима. Из Читаонице су Бугари однели све вредније књиге за Софију а остатак уништили, тако да је ослобођење Читаоница дочекала потпуно испражњена.

Пре доласка Бугара Читаоница је имала око 2000 књига, сва годишта Летописа Матице српске 1825-1914, Гласнике Српског ученог друштва, Глас и Споменик САН, као и све књиге које је издало Друштво Св. Саве.

Највећи допринос раду Читаонице у том периоду дао је Милан Стојадиновић, адвокат, син Љубомира Стојадиновића, брата Милице Стојадиновић Српкиње као и Страхиња Пантелић, књиговођа, касније директор Пожаревачке задруге, који је дуго вршио дужност благајника. На његово место дошао је ђакон Васа Живковић, који је био сарадник листа „Грађанин”. После значајно место заузимају Димитрије Богојевић, судски писар, касније адвокат и Божидар Ђорђевић, кога је на дужности књижничара кратко заменио 1912. године Михаило Ј. Миладиновић.

У првим деценијама XX века, поред неких старих , били су и нови чланови: Ђорђе Селић, трговац, Јован Докић, професор, Лазар Карамарковић, професор, Димитрије Јовановић, директор Гимназије, Илија Душманић, професор, Михајло Душманић, апотекар, Павле Поповић, адвокат, Радован Кандић, професор, Милан Дескашев, судија, Рудолф Бикловић, професор, Драгутин Ранковић, судски писар, Милош Динић, директор Гимназије, Ксенофон Мандић, хотелијер, Босиљка С. Павловић, председница Кола српских сестара, Петар Кириловић, општински писар.

Грађанска читаоница и књижница

1919-1945

По завршетку Првог светског рата обновљен је и рад Читаонице која у периоду од 1919. до 1930. године носи назив Грађанска читаоница и касина. На годишњој скупштини 7. марта 1920. године донета су Правила Читаонице, којима су регулисана сва питања рада и организације. Рад Читаонице сводио се на организовање културно-забавног живота у виду разних предавања, посела, излета. Сав приход је ишао за куповину новина, часописа и књига, без којих је, у току рата, Читаоница остала. Због тешке финансијске ситуације Читаоница се селила из кафане у кафану. Одмах по оснивању Читаоница је била смештена у кафани „Браничево” до 1. јула 1919. године. Након тога, сели се у у хотел „Српска круна” код хотелијера Ксенофона Мандића, где је бесплатно користила простор до 1921. године. После краћег боравка у кафани Пере Филиповића, Читаоница је поново у хотелу „Српска круна”, чији је закупац био Људевит Рац. У овом хотелу Читаоница је коначно добила посебне просторије 1924. године и решила питање смештаја на дужи период. Последњи пут, пре Другог светског рата, Читаоница се преселила у локал , чији је власник био Димитрије Мита Савић, деда народног хероја Божидара Димитријевића Козице. У том локалу остаје у периоду од 1926. до 1945. године. Данас се на том месту налази кафана „Карпати”.

Када је решила проблем простора 1926. године Читаоница почиње са прикупљањем средстава за набавку намештаја, новина, часописа и књига, али још увек се налази у сталном страху због материјалне несигурности. Када су донета нова Правила Грађанске читаонице и касине у Пожаревцу 1926. године, све читаонице и књижнице биле су под контролом Министарства просвете.

Након смештаја и набавке основног намештаја први задатак управе био је рад на формирању библиотеке. На основу поклона грађана формирана је скромна библиотека са око 400 књига. На пословима прикупљања књига преко позива у локалном листу „Грађанин” нарочито се ангажовао Радивоје Пејић, књижничар и један од оснивача Народног универзитета 1926. године при Грађанској читаоници и касини. С обзиром да је финансијска помоћ државне управе била недовољна, организоване су акције прикупљања добровољних прилога у књигама и новцу. Поклоном и делимично куповином, у периоду од 1926. године до 30. априла 1939. године прикупљене су 2.462 књиге. Већина приватних библиотека поклоњена је Читаоници. Међу њима су биле највеће библиотека Михаила Ј. Миладиновића, дугогодишњег председника Читаонице и директора Гимназије, Митрофана Рајића, епископа, Милана Дескашева, судије, Стојана Јовановића Рибарца адвоката и познатог политичара и Ђорђа Наумовића, чувеног пожаревачког штампара.

У овом периоду почиње и библиотечка обрада књига. инвентарисање и израда каталога по струкама. Читаоница је била претплаћена на велики број листова и часописа јер су и сами чланови претплаћивали Читаоницу на листове и часописе. Међу бројним насловима периодике коју је Читаоница примала у периоду од 1919. до 1941. године налазе се: Аграрна мисао, Балкан, Братство, Глас професорског друштва, Жена и свет, Застава, Илустровани лист, Јадранска стража, Јужни преглед, Мали журнал, Наш лист, Отаџбина, Политика, Српски књижевни гласни, Српско Косово, Тежак, Учитељ и др.

Године 1926. , у оквиру Читаонице, основан је Народни универзитет. Читаоница постаје културни центар где се одржавају предавања из књижевности, историје, медицине, ветерине и других области. Предавачи су били професори пожаревачких средњих школа, лекари као и професори Београдског универзитета: проф. Јован Ђорђевић, проф. Владимир Ћоровић, проф. др Никола Вулић и многи други.

На годишњој скупштини пожаревачке Грађанске читаонице , коју је отворио прота Милан С. Бранковић, председник, уочава се напредак у раду Читаонице. Извештај о раду у прошлој години поднео је секретар Веља Кузмановић док је исцрпан реферат о раду Библиотеке и вредним књигама које она поседује прочитао Михаило Ј. Миладиновић, књижничар . У њему се наводи да је велики пријатељ и добротвор Библиотеке почивши епископ Митрофан Рајић поклонио овој установи своју библиотеку од велике вредности.²¹

Одласком проте Милана С. Бранковића за Београд, председничку дужност у Читаоници преузео је Михаило Ј. Миладиновић, директор Гимназије у пензији, а за благајника је изабран др Стеван Милосављевић, лекар.²²

Од 1936. године Читаоница видно напредује. Број чланова је порастао а организован је рад у сеоским у околним селима: Трњану, Смољинцу, Великом Селу, Крављем Долу и Драговцу.

У јануару 1936. године Грађанска читаоница и књижница прославила је 75. годишњицу свога постојања.. На годишњој скупштини која је одржана у фебруару 1936. године изабрана је нова управа: за председника је изабран Михаило Ј. Миладиновић, директор Гимназије у пензији, за потпреседника Стеван Милосављевић, лекар, за секретара Миодраг Ј. Јовановић, новинар, за благајника Петар Павловић, професор, за књижничара Драгиња Вучковић, за помоћника књижничара Милисав Павловић, за домаћина Читаонице Чеда Вучићевић, учитељ у пензији. За чланове управе изабрани су : Немања Томић, професор, Ђорђе Наумовић, штампар и Никола Антоновић, учитељ. За Надзорни одбор изабрани су: Димитрије Богојевић, адвокат, Миливоје Антић, трговац и Стеван Сарјановић, економ.²³

Године 1936. Михаило Миладиновић је у тадашњем „Грађанину” објавио следећи чланак: „Још пре 75 година, 1861. године основали су грађани ове вароши Грађанску читаоницу и књижницу, која се називала Читалиште а после се краће звала Касина. Међу првим оснивачима највише је било пречана, као: Ђорђе Берисављевић (звани „Стриц”), Сима Николић, учитељ и његов зет Ђура Јакшић, учитељ и песник. Њима су се одмах придружили у великом броју ондашњи мештани: чиновници, трговци и занатлије. Општина им је уступила за дуго времена стан у општинској згради, те се Грађанска читаоница и књижница сматрала у то време као неко просветно одељење општине, јер су тадањи полуписмени председници и кметови више умели да цене и помажу ову установу него доцније школовани. Доцније, када је изгубила од Општине стан, Читаоница је била три пута принуђена да обустави рад, али је то било само за кратко време, јер се брзо увиђала код грађана потреба за њеним обнављањем. За време окупације, Бугари су упропастили књижницу Читаонице која је имала неколико хиљада најбољих и ретких књига. Одмах после рата, Читаоница је обновљена и сада прима 40 листова и часописа а у књижници у 7 ормана има 2000 књига (поучних и забавних). За време 50 година Читаоница је једина давала забаве уочи Нове године, од кога се прихода набављале књиге и новине. Доцније су тај дан преузела новија друштва са млађим члановима, а Читаоница се тада издржавала од чланских улога по 5 динара месечно. У свим варошима где постоје грађанске читаонице и књижнице, општине их обилато помажу, али овдашња Читаоница је пасторче наше Општине, као што је и наша варош пасторче наше државе. Зато Читаоница апелује на свесно грађанство да је помаже уписом за чланове а имајући уписом за добротворе и утемељаче (добровољни улог 500 а утемељачки 200 дин.). Да би прославила 75. годишњицу напорног рада Читаонице (која одржава и Народни универзитет, који недељом по подне одржава предавања за народ) управа приређује на Нову годину јубиларни концерт са игранком у Дому трговачке омладине у 4 сата по подне уз суделовање оба овдашња певачка друштва (Слоге и Браничева).

Надамо се да ће грађанство у великом броју посетити овај концерт најстаријег пожаревачког друштва.”²⁴

На годишњој скупштини Грађанске читаонице и књижнице 28. фебруара 1937. године изабрана је следећа управа: Михаило Миладиновић, председник, др Стеван Милосављевић, потпреседник, Горица М. Јовановић, секретар, Живорад Петровић, благајник, Драгиња Вучковић, књижничар и Мирко Ристић, помоћник књижничара. За чланове управе изабрани су: Немања Томић, Ђорђе Наумовић, Милан Пауновић и Чеда Вучићевић. За чланове Надзорног одбора изабрани су: Димитрије Богојевић, Миливоје Антић и Стеван Сарјановић.

На скупштинама после 1937. године остала је, углавном, иста управа која је допуњавана појединим члановима а то су: Милинка Радић, Фема Јанковић, Војислав Живковић и Вука Живковић. Последња седница управе пре Другог светског рата одржана је 29. новембра 1939. године. Њен записник је последњи пут водила Горица Јовановић, која је за време немачке окупације настрадала заједно са својим супругом Миодрагом Јовановићем, ранијим секретаром Читаонице.

За време Другог светског рата 1941-1945. Грађанска читаоница и књижница била је смештена у кући Димитрија Мите Савића. По речима Михаила Миладиновића у њу је навраћао Божидар Димитријевић Козица и ту одржавао тајне састанке са својим друговима.

После ослобођења земље Мита Савић је поклонио Читаоници 116 књига које су припадале Божидару Димитријевићу Козици.

Народна библиотека

1945 – 1977

После завршетка Другог светског рата, 18. новембра 1945. г. на иницијативу Градског културно-просветног одбора, управа Читаонице сазива скупштину својих чланова на којој се бира нова управа, а установа добија ново име Градска народна читаоница и књижница. Залагањем новог председника Војислава Живковића, Читаоница и књижница добијају просторије у згради Градског народног одбора (зграда старе Општине). Књижница располаже са 5.000 књига, углавном, домаћих и нешто страних.

Организовано је свечано отварање 20. јануара 1946. г. уз присуство представника власти, чланова и пријатеља ове установе.²⁵

Схватајући значај обнављања рада Читаонице грађани Пожаревца поклањају књиге Библиотеци. Почетком 1947. год. Књижница је имала 6030 књига, било је уписано 1580 чланова који су прочитали 4569 књига. Нјвеће интересовање читаоци су показивали за дела домаћих и руских писаца попут И. Андрића, П. Кочића, Ј. Веселиновића, Б Станковића, В. И. Лењина, Ј. Стаљина, Калињина и др. Читала су се и дела К. Маркса и Ф. Енгелса.

У априлу 1948. године почињу припреме за прославу стогодишњице Читаонице и књижнице у Пожаревцу.²⁶ Тада је најављено штампање „Споменице” Михаила Миладиновића поводом стогодишњице пожаревачке Градске народне читаонице и књижнице. На жалост, из финансијских разлога, та „Споменица” је штампана тек 1987. године поводом 140 година постојања и рада Народне библиотеке „Илија М. Петровић”. Уочи саме прославе, 25. маја 1948. године у листу „Реч народа” објављен је чланак Михаила Миладиновића о историјату Читаонице, уз позив грађанству да поклањају књиге које им нису неопходне. Истовремено, апелује се на грађанство да се у што већем броју уписује у Библиотеку.²⁷

Године 1948. Библиотека у Пожаревцу је приредила велику културну манифестацију поводом прославе 100-годишњице оснивања и рада. Програм обележавања века постојања почео је 6. јуна 1948. г. уз присуство помоћника министра просвете др Војислава Ђурића, начелника Министарства просвете Владимира Пешића, директора „Просвете” Симићевића, чланова Удружења књижевника Србије и других. „Реч народа” тим поводом доноси и чланак Михаила Миладиновића „Стари чланови наше Градске читаонице”, који садржи списак свих чланова Читаонице у периоду 1847-1948.²⁸

На свечаности је говорио др Војислав Ђурић који је том приликом предао награду Министарства просвете од 30.000 динара Градској народној читаоници и књижници. Затим је председник Војислав Живковић прочитао реферат о историјату Градске народне читаонице и књижнице.

У оквиру богатог културног програма прославе приређено је књижевно вече на коме су учествовали наши познати писци: Танасије Младеновић, Милорад Панић – Суреп, Душан Костић, Миливоје Ристић, Жак Конфино и Милан Ђоковић. Поводом 100-годишњице Библиотеке 10. маја 1948. године организована је позоришна представа „Краљ Бетајнове” од Ивана Цанкара уз гостовање Миливоја Живановића, рођеног у Пожаревцу, првака Југословенског драмског позоришта.

Како се Градска народна библиотека, која од маја 1949. г. носи тај назив, даље развијала и увећавала свој књижни фонд, две просторије у згради Градског народног одбора постале су неадекватне и спутавале су даљи напредак Библиотеке.

На седници Управног одбора Читаонице од 11. септембра 1950. године за првог плаћеног управника изабран је Божидар Лојаница, учитељ, који се на тој дужности налази до 1963. године.

Тек 1951. године Библиотеци је додељен простор у улици Воје Дулића у коме је она остала све до 1972. године. Пресудан тренутак за Библиотеку представља одлука СО Пожаревац од 28. децембра 1971. г. да се Библиотеци дају на трајно коришћење приземне и спратне просторије некадашње зграде Поште. Те године Библиотека прелази на финансирање из буџета Градског народног одбора. Формиран је и први Савет Библиотеке.²⁹ Исте године донета је одлука о организовању рада сеоских књижница у Божевцу, Великом Селу, Костолцу и Ореовици.

Почетком 1955. године Градска народна библиотека у Пожаревцу проглашена јe зa централну за општине Смедерево, Петровац, Велико Градиште, Кучево и Жагубицу.³⁰

Већ од 1953. године Библиотека усваја систем УДК (универзалне децималне класификације) ради јединственог начина обраде књига и уласка Библиотеке у јединствен библиотечки систем. Марта 1955. године организује се семинар за књижничаре среза пожаревачког и појачава се рад на развијању мреже Библиотеке у околним селима.

Године 1961. Библиотека је проглашена матичном за Општину Пожаревац, а од 1974. године регионалном. У сарадњи са Општином отворено је шест сеоских библиотека у Дубравици, Дрмну, Речици, Кличевцу, Трњану и Лучици.

На место управника Библиотеке, 31. марта 1963. године долази Слободан Стојановић, књижевник, који на тој дужности остаје до 1968. године. У 60-им годинама корисници услуга Библиотеке су углавном ученици основних и средњих школа. Да се Библиотека не би претворила у школску библиотеку улажу се велики напори да се набави што разноврснији избор књига и за друге категорије читалаца. Делатност Библиотеке се више не своди само на набавку, обраду и издавање књига већ има много шири спектар активности. То најбоље илуструју бројне књижевне вечери, изложбе слика и књига, музичке и поетске вечери, предавања, сусрети са познатим писцима, писање наградних темата и обележавање свих значајних јубилеја и годишњица. Међу писцима који су били гости Библиотеке налазе се Иво Андрић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Душан Костић, Танасије Младеновић, Милорад Панић – Суреп, Жак Конфино, Милан Ђоковић, Никола Дреновац, Мирко Петровић и многи други. Након одласка Слободана Стојановића, књижевника, за Београд, вршилац дужности управника је Блаженка Томеш-Лекић у периоду 1968-1969. Следећи управник је је Мирјана Кујавец, професор књижевности у периоду 1969-1973.

После 125 година од оснивања и сељакања, септембра 1972. године Библиотека, најзад, добија зграду Поште у оквиру Окружног здања где се и данас налази. Тим поводом Библиотеци је додељена награда града Пожаревца „15. октобар” за натпросечне резултате постигнуте у образовању и ширењу културе народа у импозантном временском раздобљу од 125 година. Од 1973. до 1974. године, у време пресељења Библиотеке у нове просторије, вршилац дужности управника је Велибор Биба Животић.

У периоду 1974-1978. нови управник Библиотеке је Споменка Сека Протић, професор књижевности. Поред новог простора Библиотека је 1974. године добила садашње име „Илија М. Петровић’”. На свечаности одржаној 15. марта 1975. године поводом новог имена Библиотеке говорили су Велибор Глигорић и Александар Саша Марковић, публициста. Програму су присуствовали и најужи чланови породице професора, књижевника и библиотекара Конгресне библиотеке у Вашингтону, Илије М. Петровића.

До 1977. године је поред Народног музеја, Галерије “Милена Павловић Barilli“, Радничког универзитета, Дома омладине била носилац културног живота у Пожаревцу и околини. Међу бројним признањима за свој дугогодишњи рад Библиотека је добила и Октобарску повељу града Пожаревца 1977. године.

Том дуготрајном и успешном раду Библиотеке у периоду 1945–1977. г. допринели су следећи радници: Војислав Живковић, први послератни председник, Срета Јанковић, Фреди Фазловски, Михаило Миладиновић, Ђорђе Ткаљ, Роксанда Шпадијер, Бранка Димитријевић, Милорад Костић, Богољуб Живковић, Радмила Петровић, Цица Ђурић, Мића Милошевић, Блажо Лазовић, Ђорђе Димитријевић, (неплаћени радници у првим послератним годинама). Од 1948. године то су стручни и помоћни, запослени радници: Вукосава Ранковић, Крунка Жакула, Мирјана Стојановић, Настас Аранђеловић, Владимир Барбуловић, Емилија Николић, Радмила Николић, Славка Егић, Светомир Михајловић, Мирјана Божић, Анђелија Живковић, Милка Живановић, Вера Михајловић, Драгана Обрадовић, Бојана Димитријевић, Надежда Вучковић-Марић, Крста Илић, Зорица Николић, Божидар Лојаница, Младен Владимировић, Јелена Ристић, Блаженка Томеш-Лекић, Радмила Тошић, Драгиња Мрдак, Мирјана Кујавец, Јелена Богојевић, Велибор Животић, Славица Милинчић, Влајка Симић, Зорица Ничић, Споменка Протић, Олгица Тасић, Даница Петровић, Божица Милошевић, Првослав Миладиновић, Слободан Стојановић, Мирољуб Манојловић, Милош Грујић, Бранислав Прелевић, Радомир Милојковић, Радмила Кенда, Драги Ивић, Смиља Петковић, Милица Мирјанић.

У периоду од 1869. г. до 1978. године председници и управници Библиотеке били су:

1. Александар Николајевић, трговац, 1869.

2. Јосиф Чечелски, апотекар, 1880 – 1881.

3. Сима Бимбић, професор, директор Гимназије, 1881 – 1882.

4. Живко Лазаревић, трговац, 1882.

5. Слава Живковић, трговац

6. Таса Митровић, поседник

7. Милан Стојадиновић, адвокат, 1911.

8. Милан Марјановић, адвокат

9. Милан С. Бранковић, прота, 1926-1935.

10. Михајло Ј. Миладиновић, директор Гимназије у пензији, 1935 – 1944.

11. Војислав Живковић, судија, 1945 – 1950.

12. Тодор Илић, професор, 1950.

13. Божидар Лојаница, учитељ, 1950 – 1963.

14. Слободан Стојановић, књижевник, 1963 – 1968.

15. Блаженка Томеш – Лекић, вршилац дужности, 1968 – 1969.

16. Мирјана Кујавец, професор, 1969 – 1973.

17. Велибор Животић, вршилац дужности 1973 – 1974.

18. Споменка Протић, професор, 1974 – 1978.

Народна библиотека у Пожаревцу

1978 – 2016

Преломни догађај у раду Библиотеке у 1978. години била је интеграција у Центар за културу Пожаревац. На челу Центра за културу, коме су били припојени, поред Библиотеке, и Народни музеј са Галеријом „Милена Павловић-Барили”, Историјски архив, Дом културе и Биоскоп „Морава” , налазио се Милан Шегрт, као генерални директор. За управника Библиотеке је од 1. јануара 1979. постављен Миодраг Ничић, који на тој дужности остаје до 1. јуна 2001. године. После Милана Шегрта на челу Центра за културу налази се Драгослав Вучковић. Такав статус Библиотеке остаје до почетка 1987. године, а од 1. априла 1987. г. Библиотека се по новој трансформацији формира као делатност у оквиру Центра за културу. Тада је њеном називу враћен атрибут „народна” тако да пун назив гласи: Центар за културу – Народна библиотека “Илија М. Петровић“ Пожаревац. У периоду 1987-1994. на дужности генералног директора Центра за културу налази се Љубиша Ђокић.

Тада је Библиотеци припојена библиотека дотадашњег Радничког универзитета у Костолцу (од тада Одељење Библиотеке у Костолцу). Поред овог Одељења Библиотека је те године имала и 9 књижница у сеоским насељима. У извештају о раду Библиотеке „И. М. Петровић” у 1978. години се наводи да је 1977. године било укупно 13 сеоских књижница, али се због одласка књижничара – аматера или због поправки објеката у којима су биле смештене, тај број стално смањивао. Тако је 1987. године остало само шест активних сеоских књижница у: Кличевцу, Дрмну, Драговцу, Дубравици, Живици и Брежану.

У том периоду Библиотека у Пожаревцу има следећа одељења: позајмно одељење за одрасле, позајмно одељење за децу, одељење стручне обраде, завичајно одељење и одељење матичне службе.

Библиотека се, као и у ранијим периодима, трудила да води такву набавну политику која ће не само по броју већ и по структури у што већој мери задовољити потребе широке читалачке јавности. Поред белетристике, значајно су заступљени наслови из пољопривреде, производње и техничких наука, уметности и других области науке и културе. Библиотека 1981. године добија Сурепову награду – највећу награду у библиотекарству. Три године касније, међу првима у Србији, Блаженка Лекић, књижничар и некадашњи вршилац дужности управника, за изузетан допринос развоју библиотечке делатности добија, такође, Сурепову награду. За време болести тадашњег директора Миодрага Ничића, Блаженка Лекић је 1986. године, по други пут, била вршилац дужности директора.

Библиотека у свом саставу има шест књижница у насељима у којима раде стручни радници Библиотеке. У намери да књигу учини доступном на сваком радном месту, Библиотека покушава да књигу пласира и у радне организације. Међутим, тек од 1. јула 1986. ради библиотечки пункт у РО Месна индустрија Пожаревац , а од 1. фебруара 1987. године у РО „Бамби” Пожаревац (до 1983. године радио је и библиотечки пункт у фабрикама „Морава” Пожаревац и „Минел” у Костолцу).

У овом периоду (до 1987. г.) виши књижничар Смиља Мирковић ради на формирању новог алфабетског лисног каталога и наставља рад на на стручном каталогу.

Највећи проблем Библиотеке су: недовољна средства за набавку библиотечког материјала, непостојање читаоничког простора и недостатак високостручних кадрова.

У Народној Библиотеци у Пожаревцу су 1987. године радили: Миодраг Ничић, директор Народне библиотеке (1979 – 2001), Душица Шегрт, руководилац Одељења у Костолцу – виши књижничар, Олгица Тасић, библиотекар, Смиља Мирковић, виши књижничар, Бојана Ћирковић, виши књижничар, књижничари: Блаженка Лекић, (непрекидно у овој библиотеци од 1955. године), Радмила Тошић, (непрекидно од 1961. године), Славица Спасојевић, Златија Манојловић, Милица Исаковић, Првослав Миладиновић, Даница Петровић, Светлана Животић, Смиља Ђуран и Ирена Роксандић и помоћни радници: Милка Стојсављевић, Влајка Симић и Бисерка Момировић. У минулом периоду радили су и Велибор Животић, књижничар и некадашњи вршилац дужности директора (до 1981), Љубина Илић, књижничар (2 месеца 1981. године) и помоћни радници: Јелена Богојевић (отишла у пензију 1982. године), Јелица Прокић и Горица Ђорђевић, а у клубу читалаца Библиотеке: Милан Грујић (за сво време постојања Клуба), Младен Николић и Слободан Милојевић (по пар година). Као радник ИЕК Костолац у Одељењу Библиотеке у Костолцу ради Слободанка Трајковић, књижничар.

Поводом 140 година постојања Библиотека добија 1987. године од Општине две читаонице (једну за читање периодике, другу за научни рад).Тиме се стварају бољи услови за коришћење библиотечког материјала али и даље остаје проблем набавке нових публикација, полица за књиге и техничке опреме и високошколованих кадрова.

У Извештају од 14. децембра 1988. г. под називом „Друштвени положај књиге и библиотека у Подунавском региону”³¹ са састанка Заједнице матичних библиотека Подунавског региона, одржаног у Петровцу на Млави дата је анализа стања у библиотекарству на подручју Подунавског региона и мере које треба предузети за унапређење читалачке културе и повећања броја читалаца. Те године мрежу народних библиотека у Подунавском региону чини 11 општинских библиотека са 69 огранака у насељима. Статус општинских матичних библиотека је различит: 4 су самосталне, а 7 у саставу других установа. Библиотечки простор и опремљеност библиотека као и кадрови не задовољавају прописане стандарде.

У периоду 1988-1991. године Библиотека улаже велике напоре уз помоћ стручњака из Народне библиотеке Србије за побољшање стручне обраде књига и библиотечких услуга. Инсистира се на стручном оспособљавању радника Библиотеке као и учешће на стручним семинарима и саветовањима. Ради се на изради свих врста каталога, јачању матичних функција, обогаћивању завичајног фонда, побољшању техничке опреме и услова смештаја књига и периодике. Од Општине се, истовремено захтевају финансијска средства за књиге и кадрове са високом стручном спремом.

Као и у ранијем периоду Библиотека организује књижевне вечери, предавања, изложбе књига поводом значајних јубилеја и годишњица, организују свечаности за „Месец књиге” и такмичење за „Читалачку значку”.

За овај период у раду Библиотеке везују се и заједничка седница скупштина Заједнице матичних библиотека и Друштва библиотечких радника на којој је 24. априла 1990. године потписан Споразум о удруживању у Заједницу матичних библиотека Подунавског региона. Седиште Заједнице било је у Народној библиотеци „Илија М. Петровић” Пожаревац.

У периоду 1988-1990. г. примљена су два библиотекара – Виолета Јелачић и Татјана Мрђа, један виши књижничар – Виолета Трифуновић и помоћни радник Миља Миљковић. Након положеног стручног испита, професор књижевности, Виолета Јелачић започиње и организује рад на најсложенијим пословима у Библиотеци, попут стручне обраде књига, рекласификације фонда, редакције каталога, формирања парцијалног предметног каталога књижевне критике, алфабетског каталога серијских публикација, осавремењавања матичне службе. Виолета Јелачић је у току свог седмогодишњег рада у Библиотеци приредила низ квалитетних изложби и предавања из књижевности.

У овом периоду текући послови као што су: рекласификација појединих УДК група, расход, припреме за ревизију фонда, успешно су обављени. Године 1991. урађена је ревизија фонда методом топографског каталога. Књижничари Смиља Ђуран и Првослав Миладиновић започињу коричење и инвентарисање комплетних годишта периодике као припрему за формирање алфабетског каталога серијских публикација.

У Извештају о раду у 1991. години наводи се да је Народна библиотека располагала са укупно 137.533 књиге и то у Пожаревцу 78.271 и у Костолцу – 27320 и у сеоским књижницама 31.942 књиге. Те године све теже опстају сеоске књижнице да би се 1992. године дефинитивно угасиле због нерентабилности. Било је пуно трошкова у грејној сезони. Књижничарима је било напорно да путују и раде у неусловним просторијама, док је близина града свела број корисника сеоских књижница на минимум. Остали су само пунктови Библиотеке у „МИП”-у, ТЕ „Дрмно” и „Бамбију”, који су, такође, после извесног времена, укинути.

Ново поглавље у развоју Народна библиотека „Илија М. Петровић” започиње 1994. године, када је, сходно Закону о библиотечкој делатности, постала самостална установа и изашла из састава Центра за културу. Истовремено је, решењем министра за културу, постала Матична библиотека Браничевског округа. Те статусне промене су дале нови замах њеном развоју и нову димензију њеном пословању. Упоредо са тим променама, текле су промене у самој Библиотеци. Настојало се да се побољша кадровска структура, тако да је наредних година број запослених стално растао, као и ниво стручне спреме. Сви стручни радници су имали положен стручни испит, а улагало се у њихово стално стручно усавршавање – посећивали су семинаре, предавања, трибине. Долази и до промене на челу библиотеке –

2001. године Министар културе именовао је Бебу Станковић, дипломираног филозофа, за директорку Библиотеке.

Док се радило на побољшању кадровске структуре и запошљавању нових радника, текао је и процес упорних настојања да се реше просторни проблеми установе. Библиотека је радила у простору који је био недовољан за њене потребе, у толикој мери да је њено нормално функционисање било доведено у питање. Технички проблеми су са собом носили и проблеме у организацији послова, тако да се поставило као императив да Библиотека поврати своје спратне просторије које су јој без икаквог писаног решења одузете половином прошлог века. Библиотека је радила само у приземним просторијама и тај простор није испуњавао ни половину стандардима прописане квадратуре. На спрату су библиотечке просторије користиле општинска Привредна комора и Одељење за народну одбрану. После неколико година упорних захтева упућиваних оснивачу – Скупштини општине Пожаревац, 2002. године Библиотека се уселила у део спратних просторија. Одмах је започела рестаурација и адаптација спрата, тако да је Одељење стручне књиге добило три просторије – две за смештај фонда који обухвата све УДК групе осим књижевности, као и референсну збирку, и једну просторију за рад са корисницима; отворена је још једна читаоница, поред једне постојеће у приземљу; добијена је сала за књижевне вечери и друге културне садржаје; Матична служба, Одељење за набавку и каталошку обраду и служба општих послова, као и директорка, добили су нове просторије.

Комплетна рестаурација спратног простора завршена је 2003. године, да би се следеће године приступило реорганизацији и рестаурацији одељења у приземљу. Позајмно одељење за одрасле кориснике на коме је смештен фонд домаће и стране књижевности је проширено, уведен је слободан приступ фонду (што је већ претходне године постала пракса на Одељењу стручне књиге), Одељење за децу је добило две просторије – једну за рад са корисницима и и организовање креативних радионица и једну за смештај фонда. Завичајно одељење је такође прширено на две просторије, са посебно одвојеним фондом Старе и ретке књиге. Адаптирана је и читаоница, као и Одељење периодике и књиговезница. У некадашњој канцеларији директора смештен је фонд књижевне критике.

На Савиндан 1997. године Библиотека је обележила велики јубилеј – Век и по Читалишта, као једна од једанаест најстаријих библиотека у Србији. Тим поводом је објавила „Каталог старе и ретке књиге у Народној библиотеци „Илија М. Петровић’ – 1774-1867”, аутора Татјане Живковић референткиње Завичајног одељења и Бојане Ћирковић, више књижничарке, као и „Водич кроз Библиотеку”, ауторке Бранке Рашић, референткиње Матичне службе. Други том Каталога објављен је 1998. године и њиме су обухваћене књиге од 1868. до 1918. године.

Поред значајних статусних, кадровских и просторних промена које су започете у периоду након 1994. године, а интезивирале се од 2001. године, у Народној библиотеци „Илија М. Петровић” су се одвијали и процеси који су је водили путем значајних технолошких и информатичких иновација. Она 1995. године чини прве кораке на путу у виртуелни свет савремених комуникација. Тада је уведена компјутерска обрада библиотечких фондова и формирана база података у програму БИБЛИО и за врло кратко време на библиотечкој рачунарској мрежи били су доступни подаци о комплетном књижном фонду,а аутоматизована је и библиотечка позајмица, односно рад са корисницима на позајмним одељењима.

Последњих година библиотекарство крупним корацима корача у нову еру чије је крајње исходиште дефинисано као „библиотека без зидова”. Свет виртуелних комуникација није заобишао ни ову од најстаријих цивилизацијских облика културе, тако да библиотеке све више постају центри информација, а све мање места само за задовољавање локалних културних потреба. Један од видова модернизације библиотечког пословања је и дигитализација библиотечких фондова чији је циљ њихова доступност у електронском облику, како непосредним корисницима у библиотекама, тако и путем on line претраживања корисницима који немају директан физички контакт са библиотеком. Важан аспект дигитализације је и очување драгоцених примерака у фондовима, попут старе и ретке књиге, који захтевају посебне мере заштите и чувања. Народна библиотека „Илија М. Петровић” је са пројектом дигитализације свог фонда старе и ретке књиге конкурисала и добила средства од Министарства културе 2006. године.

Ново време је донело и нове дилеме – последњих пар деценија се у јавности често постављало питање хоће ли виртуелно доба „библиотеке без зидова” донети и књиге без папира. Хоће ли рачунари потиснути добро познати мирис штампарске боје и звук листања страница? Нове технологије нуде могућност обједињавања свеукупног цивилизацијског памћења и његову доступност свим корисницима широм света. Можда ће током времена полице са књигама, овакве какве сада чине амбијент сваке библиотеке на свету, постати прошлост. Ипак, како год да буде, привлачи могућност да свако од нас може имати свет знања на длану. Можда ће нас то приближити једне другима, а библиотеке ће у том приближавању имати неку нову улогу, подједнако важну оној коју је имала од времена Александријске библиотеке и уместо Гутембергове галаксије створиће се немерљив простор неограниченог протока информација.

Извори и литература

1. Архивска грађа Народне библиотеке “Илија М. Петровић“ Пожаревац

2. Будимовић, Властимир: Историја српских штампарија, Београд, 1912.

3. Владимировић, Младен: 5 векова писане речи, Пожаревац, Пожаревац, 1965.

4. Вујић, Јоаким: Путешествије по Сербији, Прва књига, Београд, 1901.

5. Дурковић–Јакшић, Љубомир: Историја српских библиотека, 1800-1850.,Београд, 1963.

6. Јакшић, Ђура: Преписка, Београд, 1978.

7. Караџић, Вук Стефановић: Преписка III (1826-1828), Београд, 1989.

8. Ковијанић, Гаврило: Трагом Читалишта у Србији, Београд, 1968.

9. Костић, Милан др: Ђура Јакшић – његов боравак и рад у Пожаревцу, Пожаревац, 1963.

10. Миладиновић, Михаило Ј.: Историјат школа и других културних установа у Пожаревцу (рукопис)

11. Народна библиотека у Пожаревцу: 1847-1987, (аутори Михаило Миладиновић, Младен Владимировић, Мирољуб Манојловић и Миодраг Ничић), Пожаревац, 1987.

12. Новаковић, Стојан: Библијографија за новију књижевност 1741-1867., Београд, 1869.

13. Пирх, Ото Дубислав: Путовање по Србији у години 1829., Београд, 1900.

14. Стаматовић, Десанка: Читалишта у Србији у XIX веку, Београд, 1984.

15. Црква Покрова Пресвете Богородице у Београду, Београд, 1983.

16. Народна библиотека „Илија М. Петровић“ Пожаревац 1847-2007, Пожаревац, 2007.

Периодика

1. Гласник СУД, Књ. 56, Београд, 1884.

2. Грађанин, Пожаревац (1887).

3. Новине србске, Крагујевац, Београд…(1834).

4. Новине Читалишта београдског, Београд (1847).

5. Реч народа, Пожаревац (1945).

6. Viminacivm: зборник радова Народног музеја, Пожаревац, бр. 12 (2001).

САВРЕМЕНИ ТОКОВИ У БИБЛИОТЕЦИ

Увођење нових технологија услуга

Велики помак у раду Библиотеке настао је увођењем интернета. Инсталиран је нови програм за обраду библиотечких података, COBISS, који је библиотекарима донео нове предности у раду. Увођење интернета је означило нову технолошку еру која се посебно одразила на библиотеке. Појавио се нов информациони инструмент који је омогућио квалитетнији и свеобухватнији рад са корисницима. С обзиром на обиље повећање обима информација, корисници су почели у већем броју да долазе у библиотеку не само да позајме грађу, већ и да добију информације које су им биле потребне.

Огроман број информација које се сливају на интернет и неограничена слобода постављања разних садржаја намећу потребу за евалуацијом информација и пажљивом проценом њихове релевантности. Утоликo је значајнија улога библиотекара у вредновању и избору информација које ће препоручити корисницима. Релативна спорост у пласирању информација у штампаној форми може се компензовати преузимањем обиља информација које пристижу из електронских медија.

У „Aлександријскoм манифесту: библиотеке – информационо друштво на делу” наведено је: „Информациона писменост је од суштинске важности за доживотно учење. Она даје снагу људима из свих сфера живота да траже, процењују, користе и стварају информације на ефективан начин, како би постигли личне, друштвене, професионалне иобразовне циљеве. То је основно људско право у дигиталном свету и оно промовише друштвено укључивање свих држава”.

Са технолошким напретком, давaње информација као врста библиотечке услуге је добило много већи обим. Интернет као глобална појава, „мрежа свих мрежа“ или „информацијски ауто–пут“, постао је равноправан, ако не и доминантан извор информација у поређењу са традиционалним облицима презентације људског знања. Оног тренутка када је у Народној библиотеци „Илија М. Петровић“ Пожаревац уведен бесплатан интернет за кориснике, приступ информацијама је пост.ао директнији и једноставнији Улога библиотекара у области пружања електронских информација углавном се свела на то да претраже COBISS Opac (COBISS ONLINE PUBLIC ACCESS CATALOGUE), не би ли утврдили да ли Библиотека поседује тражену публикацију и, ако то није случај, да потраже информацију која библиотека је поседује. Тиме је побољшана услуга међубиблиотечке позајмице јер је сада, коришћењем овог програма, лако утврдити где се жељена публикација може набавити.

Отворена је електронска читаоница у склопу Одељења стручне књиге и она бележи завидан број посета. Показало се да је бесплатан интернет за кориснике велика погодност која изазива интересовање и доводи до повећаног броја уписа. Они претражују базе података, користе друштвене мреже, укратко, задовољавају своје потребе за информацијама онако како им највише одговара.

Информатичко описмењавање корисника у Библиотеци

Многи корисници интернета су стекли своја прва знања о употреби рачунара управо у Библиотеци. Наиме, Народна библиотека Србије је расписала конкурс за акредитацију програма сталног стручног усавршавања запослених у библиотечко–информационој делатности. Један од програма који је одобрен је и програм који је предложила Народна библиотека „Илија М. Петровић“ Пожаревац, под називом Упознајте се са виртуелним светом рачунара – информатичко описмењавање. Једна просторија у приземљу Библиотеке опремљена је радним столовима и рачунарима и претворена у електронску учионицу. За две године, почетну обуку информатичког описмењавања за пензионере и незапослена лица завршила су 152 полазника. Настава је организована по групама од по 5 полазника, траје две недеље и обухвата укупно 6 часова.

Програм рада на курсу је прилагођен апсолутним почетницима који желе да се упознају са основним појмовима информационе технологије. Они науче да креирају датотеке, чувају документе, да користе МС Word, да пошаљу мејл, да претражују интернет и користе неке од бесплатних услуга које се могу пронаћи на њему, као што су: прегледање и преузимање текстова, слика, друштвене мреже, гледање филмова, серија, употреба програма за комуникацију, прегледање корисних и едукативних сајтова итд.

Због великог интересовања старих полазника, планирано је организовање напредног курса у циљу да они који су већ завршили почетни курс у Библиотеци прошире знање. Биће намењен и онима који већ поседују основно знање о рачунарима а желе да науче нешто ново. Полазници ће моћи да понове оно што су научили у оквиру почетног курса и да прошире своја знања у раду са Windows оперативним системом, програмима за едитовање текста и слика, да дођу до тражених информација и купују уз помоћ интернета, затим да користе друштвену мрежу Фејсбук (Facebook), да науче како се користи Скајп (Skype), како да пребацују фотографије са дигиталних фотоапарата на компјутер, да своје податке сачувају и преносе уз помоћ USB преносивих меморија или нарезивањем на диск итд.

С обзиром на чињеницу да многи полазници курса немају сопствене рачунаре, наставили су да долазе у Библиотеку и користе електронску читаоницу. За сваку недоумицу или проблем који се појави током коришћења рачунара могу се обратити запосленима у Библиотеци.

Модернизација међубиблиотечке позајмице

Ново технолошко доба се у више аспеката одразило на рад Библиотеке. Један од њих је међубиблиотечка позајмица, која је добила нову димензију. Раније је пут књиге или друге писане грађе између библиотека био традиционалан – поштанска достава. Сада је могуће скенирати грађу, на пример чланке из часописа које Библиотека поседује, и у дигиталном формату је мејлом послати заинтерсованом кориснику. Такође је могуће скенирати грађу коју Библиотека не поседује. Таква грађа се набави путем класичне међубиблиотечке позајмице, скенира и пошаље косриснику, што не изискује потребу његовог доласка у библиотеку.

Заштитник грађана

У напорима да се у раду са корисницима стално уносе иновације, трагало се за услугама чије би пружање подигло рад Библиотеке на још виши ниво. Један од пројеката који се успешно спроводи настао је као плод иницијативе „Промоција људских и мањинских права кроз интензивнији контакт Заштитника грађана са грађанима.” Грађани су и до сада могли да, путем електронске поште, упућују своје примедбе на државне и локалне органе и институције, али овим пројектом у цео процес је унет лични контакт. Он се састоји у видео–вези са представником Заштитника грађана и том приликом грађанин може да образложи своју жалбу. Пројекат је покренут уз финансијску подршку Владе Краљевине Норвешке и у Пожаревцу је изазвао велико интересовање. Грађани у одређеним терминима долазе у Библиотеку, где им запослени помажу при успостављању видео–везе са канцеларијом Заштитника грађана. Та иницијатива је покренута у неколико градова Србије, а велики успех Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ је што је партнер у овом важном пројекту.

Отварање одељења за младе

Током последњих деценија постајало је све очигледније да постоји проблем у раду са корисницима такозваних “прелазних“ старосних група група међу корисницима Библиотеке. Наиме, деца од првог до осмог разреда била су чланови Одељења за децу, а када крену у средњу школу, пребацивала су се на Одељење за одрасле. Показало се да постоји јаз који је требало премостити. Старији ученици основних школа (седми, осми разред) тешко су на Одељењу за децу налазили књиге које би задовољавале њихова интересовања. Исти проблем је био и са средњошколцима – Одељење за одрасле није било прави одговор на њихове потребе. Тако се родила идеја да се формира ново одељење, Одељење за младе, које ће бити тако организовано да привуче ту старосну групу у Библиотеку. Циљ његовог формирања био је да постане информациони центар за младе, који би наставили да користе друга одељења библиотеке.

У оквиру традиционалне манифестације „Дани Слободана Стојановића“, која се 2015. године одржавала шести пут, у пожаревачкој Библиотеци свечано је отворено ново одељење – Одељење за младе. Његово опремање омогућило је Министраство културе и информисања Републике Србије.

Одељење је опремљено рачунарима, штампачима, књигама, стриповима и прилагођено је потребама младих. Налази се поред главног улаза у Библиотеку и тај помало изолован положај омогућава његовим корисницима пуну слободу, могу да слушају музику, дискутују, крстаре друштвеним мрежама, посећују веб–странице који их занимају, позајмљују књиге које одговарају њиховом узрасту и интересовањима, а да притом не сметају онима који су дошли да у тишини раде и уче. Одељење за младе води стручни радник који је, поред познавања фонда, као и адекватног знања и способности за пружање информација, заговорник интереса младих, способан да прихвати и уводи неопходне промене у раду у складу са потребама оних са којима ради. Одржавају се културно–образовне активности: играонице, курсеви, радионице, трибине, предавања, представљање књига и часописа. Формирањем овог одељења створено је адекватно место за интелектуални, креативни и социјални развој младих.

Читаоница за слепа и слабовида лица

У жељи да изађе у сусрет потребама свих грађана, посебно оних са хендикепом, у Народној бибиотеци „Илија М. Петровић‟ јe отворена читаоница за слепа и слабовида лица. У почетку је имала само један рачунар са одговарајућим софтвером, да би, поводом обележавања 165 година постојања, Библиотека, уз помоћ Министарства културе и информисања, набавила још два стола и рачунара, тако да сада читаоница има три рачунара за слепа и слабовида лица. Тиме се испуњава мисија Библиотеке да буде доступна свима, без обзира на социјални, здравствени, интелектуални положај.

Закључак

Као што је током своје 170 година дуге историје увек чинила, Народна библиотека „Илија М. Петровић“ ће наставити да прати развојне тенденције у библиотечко–информационој делатности. Време носи са собом нове трендове, а на Библиотеци је да их прати и да своје постојање оправда добром организованошћу и пословањем, а изнад свега, односом према корисницима који и јесу један од главних разлога њеног битисања. Тај однос подразумева да им увек стоји на располагању пратећи промене у савременом добу, промене које доносе наука и технологија. Мора постојати свест о томе да су корисници библиотечких услуга они који својим захтевима покрећу библиотеку напред, заједно са библиотекарима са којима их повезују чврсте везе. Будућност увек доноси нешто ново, а пожаревачка Библиотека, заједно са својим корисницима, ишчекује ту будућност као велики изазов.